Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 43. 1. Али глад беше врло велика у оној земљи.
2. Па кад поједоше жито које беху донели из Мисира, рече им отац: „Идите опет, и купите нам мало хране.”
3. А Јуда му проговори и рече: „Тврдо нам се зарекао онај човек говорећи: 'Нећете видети лица мог, ако не буде с вама брат ваш.'
4. Ако ћеш пустити с нама брата нашег, ићи ћемо и купићемо ти хране.
5. Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човек: 'Нећете видети лица мог, ако не буде с вама брат ваш.'
6. А Израиљ рече: „Што ми то зло учинисте и казасте човеку да имате још једнога брата?”
7. А они рекоше: „Човек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: 'Је ли вам јоште жив отац? Имате ли још браће?' А ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: 'Доведите брата својега?'
8. И рече Јуда Израиљу оцу свом: „Пусти дете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша деца.
9. Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довека.
10. Да несмо толико оклевали, до сада бисмо се два пута вратили.”
11. Онда рече Израиљ отац њихов: „Кад је тако, учините ово: узмите што најлепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава корења и смирне, урме и бадема.
12. А новаца понесите двојином, и узмите новце што беху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрешка.
13. И узмите брата свог, па устаните и идите опет к оном човеку.
14. А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човека, да вам пусти брата вашега другога и Венамина; ако ли останем без деце, нек останем без деце.”
15. Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.
16. А Јосиф кад виде с њима Венамина, рече човеку који управљаше кућом његовом: „Одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.”
17. И учини човек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.
18. А они се бојаху кад их човек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе беху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.
19. Па приступивши к човеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,
20. И рекоше: „Чуј, господару; дошли смо били и пређе, и куписмо хране;
21. па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога вас беху озго у врећи његовој, новци наши на меру; и ево смо их донели натраг;
22. а друге смо новце донели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.
23. А он им рече: „Будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене.” И изведе им Симеуна.
24. И уведе их човек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховем положи.
25. И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они онде обедовати.
26. И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.
27. А он их запита како су, и рече: „Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив?”
28. А они рекоше: „Добро је слуга твој, отац наш; још је жив.” И поклонише му се.
29. А он погледав виде Венамина брата свог, сина матере своје, и рече: „Је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе?” И рече: „Бог да ти буде милостив, синко!”
30. А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушав у једну собу плака онде.
31. После умив се изађе, и устежући се рече: „Дајте обед.”
32. И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обедоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.
33. А сеђаху пред њим стари по старешинству свом а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.
34. И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.
Поглавље: 42 | Поглавље: 44
