Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 30. 1. Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: дај ми дјеце, или ћу умријети.
2. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: зар сам ја а не Бог који ти не да порода?
3. А она рече: ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим кољенима, па ћу и ја имати дјеце од ње.
4. И даде му Валу робињу своју за жену, и Јаков лијеже с њом.
5. И затрудње Вала, и роди Јакову сина.
6. А Рахиља рече: Господ ми је судио и чуо глас мој, те ми даде сина. Зато му надједе име Дан.
7. И Вала робиња Рахиљина затрудње опет, и роди другога сина Јакову;
8. А Рахиља рече: борах се жестоко са сестром својом, али одољех. И надједе му име Нефталим.
9. А Лија видјевши гдје преста рађати узе Зелфу робињу своју и даде је Јакову за жену.
10. И роди Зелфа робиња Лијина Јакову сина;
11. И Лија рече: дође чета. И надједе му име Гад.
12. Опет роди Зелфа робиња Лијина другога сина Јакову;
13. И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. Зато му надједе име Асир.
14. А Рувим изиде у вријеме жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери својој. А Рахиља рече Лији: дај ми мандрагору сина својега.
15. А она јој рече: мало ли ти је што си ми узела мужа? хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мојега? А Рахиља јој рече: нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина твојега.
16. И увече кад се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија на сусрет и рече: спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина својега. И спава код ње ону ноћ.
17. А Бог услиши Лију, те она затрудње, и роди Јакову петога сина.
18. И рече Лија: Господ ми даде плату моју што дадох робињу своју мужу својему. И надједе му име Исахар.
19. И затрудње Лија опет, и роди Јакову шестога сина;
20. И рече Лија: дарива ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. Зато му надједе име Завулон.
21. Најпослије роди кћер, и надједе јој има Дина.
22. Али се Господ опомену Рахиље; и услишив је отвори јој материцу;
23. И затрудње, и роди сина, и рече: узе Бог срамоту моју.
24. И надједе му име Јосиф, говорећи: нека ми дода Господ још једнога сина.
25. А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: пусти ме да идем у своје мјесто и у своју земљу.
26. Дај ми жене моје, за које сам ти служио, и дјецу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио.
27. А Лаван му рече: немој, ако сам нашао милост пред тобом; видим да ме је благословио Господ тебе ради.
28. И још рече: ишти колико хоћеш плате, и ја ћу ти дати.
29. А Јаков му одговори: ти знаш како сам ти служио и каква ти је стока постала код мене.
30. Јер је мало било што си имао докле ја не дођох; али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја тако себи кућу кућити?
31. И рече му Лаван: шта хоћеш да ти дам? А Јаков одговори: не треба ништа да ми даш; него ћу ти опет пасти стоку и чувати, ако ћеш ми учити ово:
32. Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим све што је шарено и с биљегом, и све што је црно између оваца, и што је с биљегом и шарено између коза, па што послије буде тако, оно да ми је плата.
33. Тако ће ми се послије посвједочити правда моја пред тобом кад дођеш да видиш заслугу моју: што год не буде шарено ни с биљегом ни црно између оваца и коза у мене, биће крадено.
34. А Лаван рече: ето, нека буде како си казао.
35. И одлучи Лаван исти дан јарце с биљегом и шарене и све козе с биљегом и шарене, и све на чем бијаше што бијело, и све црно између оваца, и предаде синовима својим.
36. И остави даљине три дана хода између себе и Јакова. И Јаков пасијаше осталу стоку Лаванову.
37. И узе Јаков зеленијех прутова тополовијех и љесковијех и кестеновијех, и нагули их до бјелине која бјеше на прутовима.
38. И меташе нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.
39. И упаљиваше се стока гледајући у прутове, и што се млађаше бијаше с биљегом, прутасто и шарено.
40. И Јаков одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све црне; а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову.
41. И кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи стоци да би се упаљивала гледајући у прутове;
42. А кад се упаљиваше позна стока, не меташе; тако позне биваху Лаванове а ране Јаковљеве.
43. И тако се тај човјек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и магараца.
Поглавље: 29 | Поглавље: 31
