Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 21. 1. И Господ походи Сару, као што бјеше рекао, и учини Господ Сари као што бјеше казао.
2. Јер затрудње и роди Сара Авраму сина у старости његовој у исто вријеме кад каза Господ.
3. И Аврам надједе име сину који му се роди, којега му роди Сара, Исак.
4. И обреза Аврам сина својега Исака кад би од осам дана, као што му заповједи Бог.
5. А Авраму бјеше сто година кад му се роди син Исак.
6. А Сара рече: Бог ми учини смијех; ко год чује, смијаће ми се.
7. И рече: ко би рекао Авраму да ће Сара дојити дјецу? ипак му родих сина у старости његовој.
8. А кад дијете дорасте да се одбије од сисе, учини Аврам велику гозбу онај дан кад одбише Исака од сисе.
9. И Сара видје сина Агаре Мисирке, која га роди Авраму, гдје се потсмијева;
10. Па рече Авраму: отјерај ову робињу са сином њезинијем, јер син ове робиње неће бити нашљедник с мојим сином, с Исаком.
11. А то Авраму би врло криво ради сина његова.
12. Али Бог рече Авраму: немој да ти је криво ради дјетета и ради робиње твоје. Што ти је год казала Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати.
13. Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме.
14. И Аврам устав ујутру рано, узе хљеба и мјешину воде, и даде Агари метнувши јој на леђа, и дијете, и отпусти је. А она отишавши луташе по пустињи Вирсавској.
15. А кад неста воде у мјешини, она баци дијете под једно дрво,
16. Па отиде колико се може стријелом добацити, и сједе према њему; јер говораше: да не гледам како ће умријети дијете. И сједећи према њему стаде иза гласа плакати.
17. А Бог чу глас дјетињи, и анђео Божји викну с неба Агару, и рече јој: што ти је, Агаро? не бој се, јер Бог чу глас дјетињи оданде гдје је.
18. Устани, дигни дијете и узми га у наручје; јер ћу од њега учинити велик народ.
19. И Бог јој отвори очи, те угледа студенац; и отишавши напуни мјешину воде, и напоји дијете.
20. И Бог бијаше с дјететом, те одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац.
21. А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске.
22. У то вријеме рече Авимелех и Фихол војвода његов Авраму говорећи: Бог је с тобом у свему што радиш.
23. Закуни ми се сада Богом да нећеш преварити мене ни сина мојега ни унука мојега, него да ћеш добро онако како сам ја теби чинио и ти чинити мени и земљи у којој си дошљак.
24. А Аврам рече: хоћу се заклети.
25. Али Аврам прекори Авимелеха за студенац, који узеше на силу слуге Авимелехове.
26. А Авимелех рече: не знам ко је то учинио; нити ми ти каза, нити чух до данас.
27. Тада Аврам узе оваца и говеда, и даде Авимелеху, и ухватише вјеру међу собом.
28. И Аврам одлучи седам јагањаца из стада.
29. А Авимелех рече Авраму: шта ће оно седам јагањаца што си одлучио?
30. А он одговори: да примиш из моје руке оно седам јагањаца, да ми буде свједочанство да сам ја ископао овај студенац.
31. Отуда се прозва оно мјесто Вир-Савеја, јер се ондје заклеше обојица.
32. Тако ухватише вјеру на Вирсавеји. Тада се диже Авимелех и Фихол војвода његов, и вратише се у земљу Филистејску.
33. А Аврам посади луг на Вирсавеји, и ондје призва име Господа Бога вјечнога.
34. И Аврам живљаше као дошљак у земљи Филистејској много времена.
Поглавље: 20 | Поглавље: 22
