Свето писмо Стари завет
Прва књига МојсијеваПоглавље 2. 1. Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.
2. И сврши Бог до седмог дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини;
3. и благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини;
4. то је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,
5. и сваку биљку пољску, докле је још не беше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу,
6. али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.
7. А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.
8. И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, кога створи.
9. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.
10. А вода тецаше из Едема натапајући врт, и оданде се дељаше у четири реке.
11. Једној је име Фисон, она тече око целе земље Евилске, а онде има злата,
12. и злато је оне земље врло добро; онде има и бдела и драгог камена ониха.
13. А другој је реци име Геон, она тече око целе земље Хуске.
14. А трећој је реци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је река Ефрат.
15. И узевши Господ Бог човека намести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.
16. И запријети Господ Бог човеку говорећи: „Једи слободно са свакога дрвета у врту;
17. али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш."
18. И рече Господ Бог: „Није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему."
19. Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;
20. и Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.
21. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом;
22. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.
23. А Адам рече: „Сада ето кост од мојих кости, и тело од мог тела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека.
24. За то ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело.
25. А беху обоје голи, Адам и жена му, и не беше их срамота.
Поглавље: 1 | Поглавље: 3
