Света великомученица Ирина Живела у времена апостолска на Балкану, у некоме граду Магедону где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле, да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка од родитеља незнабожаца. Пенелопа – тако јој беше име незнабожачко – поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј, ученик апостола Павла, крсти њу и њене дворкиње, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда, она разгневи свога оца, и отац је хтеде мучити, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара, осим њенога оца, стављена на разне муке, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше, и девица оста здрава и жива. Цар Савах, син Седекијин, поткова је ексерима, натовари на њу врећу песка, и заузда је, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. „Заиста сам као скот пред Тобом, Господе!“ говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство, Ирина пређе у град Калипољ, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин одведе је у град Константину где је умисли убити на тај начин, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију, где је умртви цар Саворије, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад гроб отворише, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину, која све жртвова и све претрпе, да се Бог што више прослави међу људима. ☞ ТРОПАР

Свети Мартин и Ираклије Свети Мартин и Ираклије, словени. Беху гоњени од јеретика, аријеваца, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку, и преселише се ка Господу.

Пећка икона Пресвете Богородице Српска православна црква 18. маја по новом календару молитвено прославља Пећку Красницу – чудотворну велику српску и руску светињу која се налази у посебном трону у Пећкој Патријаршији.
Икона је заштитница Срба, пред Њом су се Руси крштавали, пред Њом су многе и многе молитве услишене, те је јединствена и по томе што је сва украшена и окићена дукатима захвалних верника.
Чудотворну икону Богородицу Пећку – Ипекску је по предању сликао свети апостол и јеванђелист Лука, у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године.
У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, ту је боравила у храму Мајке Божје све до 898. када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез, свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју.
Икону је од цариградског патријарха добио на благослов свети Сава Српски, када се хиротонисао и донео је у Србију. По преносу патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних, чије су молитве пред њом услишене.
Икона Мајке Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање. С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве.
У Пећи је у прошлости, на празник иконе Богородице Пећке, чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.
Овој икони је посвећен посебан Акатист, дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога!
Одлуком Светог архијерејског сабора на мајском заседању 2011. године празник иконе Богородице Пећке, који је до тада обележаван локално, добија општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења.