1. Свети мученици Тирс, Левкије и Калиник. Свети Тирс и Левкије беху чесни грађани Кесарије Витинијске, први крштен а други оглашен хришћанин. Калиник, пак, беше жрец идолски. Када цар – Декијев наследник Кумврикије поче нештедице мучити и убијати хришћане, ступи пред њега неустрашиви Левкије па изобличавајући га, рече му: „Зашто си сам на своју душу заратио, о Кумврикије?“ Разјарени судија нареди одмах да га бију и муче, и најзад мачем посеку. Левкије намучени иђаше на посечење весело као на свадбу. Видећи смрт храброга Левкија, Тирс блажени распали се ревношћу божанском, па попут Левкија и он ступи пред судију и изобличи га за злочине и за неверовање у јединог истинитог Бога. И он би бијен и у тамницу бачен. Невидљива рука Божја исцели га од рана, отвори му врата од тамнице и изведе га. Тирс одмах оде епископу кесаријском Филеју, да га овај крсти. По крштењу поново би ухваћен и мучен, но он трпљаше муке подносећи их као у сну, а не на јави. Силом молитве његове попадаше многи идоли. Видевши ово, жрец идолски Калиник обрати се у веру Христову. И он и Тирс беху осуђени на смрт. Калиника мачем посекоше, а Тирса метнуше у дрвени сандук, да тестером престружу. Но сила Божја не допусти ово, те тестера не могаше дрво ни запарати. Тада Тирс свети уста из сандука, помоли се Богу благодарећи му на мукама и предаде мирно дух свој Господу своме. Крајем IV века кесар Флавије построји код Цариграда цркву светом Тирсу, и у њу положи мошти његове свете. Светитељ се јавио у визији царици Пулхерији и препоручио јој, да сахрани мошти чердесет мученика до његових моштију.

2. Свети мученици Филимон, Аполоније, Аријан и други. У време Диоклецијана неки судија Аријан љуто мучаше хришћане у Мисиру. Па ухвати и Аполонија и припрети му мукама. Овај се уплаши од мука, па потплати неког познатог музиканта Филимона, незнабошца, да би он место њега, прерушен у његово одело, принео жртву идолима. Но када Филимон ступи пред идоле, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: „Хришћанин сам! слуга Христа Бога живога!“ Чувши ово судија, насмеја се, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га. Најзад и Филимон и Аполоније беху посечени од Аријана судије. Но тада и Аријан поста хришћанин, пошто излечи своје слепо око чудесним начином на гробу Филимонову. Осуђен на смрт од цара Диоклецијана, и погубљен са четири војника, који такође себе објавише хришћанима.


РАСУЂИВАЊЕ
Три су врсте похвалне ревности; ревност o очишћењу себе од греховних жеља и помисли, ревност према истини вере и ревност према правди Божјој међу људима. Све три ове ревности испуњавале су душу св. Николаја Чудотворца до савршенства. Ревност o очишћењу себе он је показивао кроз цео живот будно стражећи над својим срцем. Ревност према истини вере показао је он нарочито на Првом Васељенском сабору у Никеји, када је дошао у страшан сукоб c Аријем. Ревност према правди Божјој међу људима показао је он особито у два знаменита случаја, када је спасао по три невина човека од смртне казне. Једном у његовом одсуству из града Мира златољубиви војвода Евстатије осуди три човека на посечење мачем, примивши мито за то од неких њихових непријатеља. Извештен o овоме св. Николај у највећој журби дојури у Мир. Осуђеници беху изведени на губилиште. Џелат беше већ дигао мач над невиним људима. У том тренутку Николај ухвати мач, истрже га из руку џелатових, и ослободи осуђенике. Потом укори војводу Евстатија, и приведе га стиду и покајању. Исто тако беху оклеветани код епарха цариградског Евлавија и код цара три царске војводе: Непотијан, Урс и Ерпилион, Цар потписа смртну пресуду. Уочи дана погубљења три војводе помолише се Богу говорећи: „Боже Николајев, избави нас невине од смрти!“ Те ноћи јави се св. Николај на сну цару и епарху, изобличи их за ту неправду, и нареди, да одмах ослободе из тамнице три војводе. Сутрадан цар и епарх испричаше један другом истоветно ноћно виђење, и одмах ослободише војводе и од смрти и од тамнице.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам богопослушност Авраму и то:
1. како послуша Аврам Бога, када му нареди да изађе из земље своје, и од рода свога и из дома оца свога (Постања 12),
2. како послуша он Бога, када му нареди да принесе на жртву свога јединца сина.

БЕСЕДА
о Јакову

Видјех Бога лицем к лицу, и душа се моја спасе. (Постања 32, 30)

Бог Аврамов и Исаков би и Бог Јаковљев, Бог верних, послушних, милостивих и кротких. Кротким боговидцем може се назвати Јаков. Јер уистини кротак беше, и виде Бога, и говори с Богом, и виде ангеле Божје, и лествице од земље до неба. Кротошћу својом победи Лавана, таста свога, и Исава, брата свога; кротошћу унесе мир међу жене своје, Лију и Рахилу; због кротости би мио и фараону. Кротост Јаковљева праобраз је Христове кротости. Блажени кротки, рекао је Господ, јер ће наслиједити земљу (Мат. 5,5). Ове речи обистиниле су се и на Јакову. Он је наследио земљу отаца својих; његово потомство ослободило се из Мисира, и наследило је Земљу обећану; а кроз Христа Господа, свога потомка по телу, наследио је он сву земљу. То је црква Божја, која се распрострла по свој земљи. Видех Бога лицем к лицу. Јаков виде Бога у виду човека, али не као правог човека. И то виђење само је предсказање истински ваплоћеног Бога као човека. И душа се моја спасе. Спасе му се душа од страха и од сваке неправде. Па кад се Јаков спасе видећи само призрак Бога, кудикамо је лакше нама спасти се, који знамо Бога као истинског човека, као Богочовека.
О Господе кротки, сило и славо кротких, као што си спасао Јакова призраком Твојим, спаси и нас Твојим истинским телом и крвљу. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо