По силаску са Горе Преображења, Господ је исцелио дечака у којем је био ђаво. Исцељењу је претходио укор за неверје, које је било узрок због кога ученици нису исцелили поседнутог ђаволом (Лк.9,27-41). Ма чије да је било неверје – оца који је привео сина, народа који се сабрао, или, може бити, и апостола – може се закључити да његово присуство затвара врата милостивог погледа Божијег и Његове помоћи, а да их вера отвара. Господ је и рекао оцу: „Добићеш по мери вере“. Вера није дело једино мисли и ума, него обухвата цело биће човечије. Она обухвата узајамне обавезе верујућег и Онога коме он верује, па макар се оне и не изрекле буквално. Човек се нада на онога коме верује, на њега се у свему ослања и од њега ни у чему не очекује одбијање. Због тога му се и обраћа без сумње као оцу, и иде к њему као у своју ризницу, у уверењу да се неће вратити празних руку. Такво расположење и без речи изазива наклоност код онога коме се човек обраћа. Тако бива међу људима. Међутим, исти вид расположења потребан је и у односу према Господу, свемогућем и свезнајућем, који жели да дарује свако добро. Онај који истински верује никада не бива обманут у својим очекивањима. Ако нешто немамо, премда смо и тражили, значи да немамо потребну веру. Пре свега, потребно је тражити и сместити у срце пуну веру у Господа. Треба је тражити и умолити од Њега, будући да је немамо сами по себи и да је дар Божији. Од оца дечака се тражила вера и он се помолио: Верујем, Господе, помози моме неверју. Веровао је слабо, колебао се, и молио се за утврђење вере. И ко ће се похвалити савршенством вере? Коме, дакле, није неопходно да се помоли: Помози, Господе, моме неверју? Кад би вера код нас била на снази, мисли би биле чисте, осећања света и дела богоугодна. Тада би нас Господ слушао као отац децу. Све што би нам дошло у срце (а у таквом стању могло би доћи само оно што је угодно Господу) ми бисмо добијали без одбијања и одлагања.

Повратак на Свето писмо