1.
Преп. Јоаникије Велики. Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви, оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац.
2.
Свешт. муч. Никандр еп. Мирски и Ермеј презвитер. Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.
Послужи народ Јоаникије,
Народ и књаза са много жара
Па се повуче од свега, свега,
Да служи слави небесног Цара.
Велики војник Јоаникије
За веру свету, за правду чисту,
С плачем и трудом пола столећа
Он се мољаше, мољаше Христу.
Богаташ славни Јоаникије,
Богат пребогат силом небесном,
Борбу вођаше, псалме појући.
Са сваком силом мрачном, прелесном.
Чудесан светац Јоаникије,
Чудеса многа дивна сотвори.
Именом Христа и силом крста
Демонске сплетке моћно разори.
О светче Божји, Јоаникије,
Милост си наш’о у Христа Бога,
Милост и за нас испроси грешне,
Благодат свету Духа Светога.
РАСУЂИВАЊЕ
Милост је плод вере. Тамо где има праве вере, има и праве милости. Св. Јоаникије прохођаше једном поред неког женског манастира, у коме међу многим монахињама беху и нека мати и кћи. Навалише зли дуси с телесним искушењем на младу кћер, и распламтеше блудну похот у њој у толикој мери да она хтеде отићи из манастира, да се удаје. Узалуд је мајка саветоваше да остане. Не хте ћерка ни да чује. Када мајка виде св. Јоаникија, она га умоли, да и он саветује ћерку њену, да не иде из манастира и не излаже душу своју погибељи. Јоаникије призва девицу и рече јој: „кћери, положи руку твоју на моје раме!“ Девица тако учини. Тада се светитељ милосрдни помоли Богу у срцу, да Бог избави девицу од искушења, и да њена телесна страст пређе на њега. Тако се и догоди. Девица се смири потпуно, и остаде у манастиру, а светитељ Божји оде својим путем. Но идући распали се у њему страсна похот и сва му крв закипи као у огњу. Он пожели пре умрети него ли дати страсти на вољу. Па, угледав некакву велику змијурину, притрча јој, да би био уједен од ње и умртвљен. Но змија га не хте ујести. Он је поче дражити, да би га ујела, но чим се дохвати до ње, змија црче. У том часу и пламен похоте ишчезе из Јоаникија.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам јављање Господа Павлу у ноћној утвари (Дела Ап. 18), и то:
1. како се Господ јави Павлу у Коринту у ноћној утвари;
2. како му рече, да се не боји но да проповеда јер, вели, имам велики народ у овоме граду;
3. како Павле послуша и оста ту годину и по.
БЕСЕДА
о наследницима царства кроз Христа Господа
Кроз којега и нашљедници постасмо. (Ефес. 1, 11)
Све од Господа Исуса Христа, све кроз Господа Исуса Христа, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом, ни с људима, ни с другим створењима. Он је глава наша, Он ум наш. Кроз Њега
и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници, јер умире у њима стари човек, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује, онај и наслеђује. Када тело умре, душа га надживљује; душа, дакле, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива, тј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја, помислите, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство!
О Господе Исусе Христе, Боже наш и Спаситељу наш, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.
