Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета. Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања. Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: „Ко мене постави за судију?“. Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота. Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

Повратак на Свето писмо