1.
Преп. Јован Рилски. Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18. августа 946. год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре у Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.
2.
Св. муч. Флор и Лавр. Браћа и по телу и по духу и по занимању. Беху обојица ревносни хришћани, а по занату каменоресци. Живљаху у Илирији. Неки кнез незнабожачки запосли их на зидању храма идолског. Догоди се при њиховом раду, да један одломак камена одскочи и удари у око сина жречевог, који радознало посматраше рад неимара. Видећи свог сина ћорава и крвава жрец стаде викати на Флора и Лавра и хтеде их тући. Тада му света браћа рекоше, ако буде веровао у Бога, у кога они верују, син ће његов оздравити. Жрец обећа. Флор и Лавр са сузама помолише се Богу Господу, живоме и јединоме, и крсним знаком знаменоваше детиње избијено око. И дете оздрави одмах, и око му постаде цело као што је и било. Тада се крсти жрец Мемертин и син његов, и ускоро по том оба пострадаше за Христа у огњу. А Флор и Лавр када довршише храм, ставише крст на њега, позваше све хришћане и осветише га именом Господа Исуса и свеноћним пјенијем. Сазнав за ово Илиријски намесник, сажеже у огњу многе од тих хришћана, а Флора и Лавра живе баци у бунар, и бунар засу земљом. Доцније се мошти њихове објавише и бише пренете у Цариград. Пострадаше за Христа и Христом се прославише ова дивна браћа у II столећу.
3.
Свешт. муч. Емилијан епископ. Родом из Јерменије. По својој жељи, тражећи мучеништва, оде у Италију да проповеда Христа, у време Диоклецијаново. У Тревији изабран за епископа. Због многих чудеса при његовом мучењу поверовало у Христа око 1000 незнабожаца. Посечен мачем заједно са својим духовником Иларионом и двојицом браће Дионисијем и Ермипом.
Два сина, два светца, једна мајка роди,
Благо таквој мајци, што Богу угоди.
Флор и Лавр дивни камење резаху
Уз то душе људске крстом исправљаху;
Што длето за камен, то је крст за душе,
Крстом одељани за крст погинуше.
Жрец идолски виде чудо невиђено:
Око избијено – око исцељено!
Чудо невиђено! То му беше доста
Па се крстом крсти, и мученик поста.
Флор и Лавр дивни храм идолски праве,
А у срцу своме Христа Бога славе.
Направише браћа нови храм пагански,
Но крст му ставише, и гле – храм хришћански!
Још га испунише славопојем Христа
И красотом свећа и тамјана чиста.
Човек на човека исто тако личи,
Но један је смеран, а други се кичи.
Гле, врло су слични по телу и руху,
Ал’ различни врло по уму и духу.
У једном је Христос и чиста светиља,
У другом ђаволска мука и празнина.
Нека наша тела – Бог да нам дарива –
Храмовима буду Духа Бога жива
По молитви силној Божјих угодника.
Браће Флор – и Лавра, светих мученика.
РАСУЂИВАЊЕ
Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца – за казну родитељима – ударе често у супротну страну, и постају развратна. Неки дечко Лука, синовац св. Јована Рилског, чувши за свога стрица и вучен жељом за духовним животом, дође своме стрицу у планину. Јован га прими с љубављу и почне га поучавати и у подвигу подржавати. Но отац Лукин појави се једнога дана пред пећином Јовановом и јаросно почне ружити светитеља, што му сина задржава у тој пустињи. Јованове речи и савети ту ништа нису помогли. Отац повуче силом сина кући. Но на путу уједе дете змија, и Лука умре. Свирепи отац увиде у томе казну Божју и раскаја се, но све је било доцкан. Он се врати Јовану јадикујући и оптужујући самога себе. Но светитељ му само рече, да дете сахрани и да иде одакле је и дошао.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно Божје избрање Давида за цара (I Сам. 16), и то:
1. како Господ упути Самуила у дом Јесејев да помаже једног сина његовог за цара;
2. како Господ упути Самуила да помаже осмог и најмлађег сина Јесејева, Давида, пастира оваца;
3. како Самуил помаза Давида, и како дух Божји сиђе на Давида.
БЕСЕДА
о миру међу вуком и јагњетом
И вук ће боравити с јагњетом,
и рис ће лежати с јаретом. (Иса. 11, 6)
Тако пророк истинити предсказиваше истину. И још додаје:
теле и лав и јунац биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти… И лав ће јести сламу као во. И дете ће завлачити руку у рупу змије отровнице, и змија му неће удити. Кад ће се догодити ово чудо, браћо? Оно се је већ догодило, онда када се појавио Христос Чудотворац на земљи. Ово је стварност рајска, која се обновила међу људима доласком Спаситељевим на земљу. Загонетно но ипак јасно говори пророк; загонетно, јер не говори о зверовима него о људима: јасно, јер се предсказање његово испунило у цркви Христовој. Људи који су по нарави били као вукови, и рисови, и лавови, и медведи, и волови, и јагањци, и јарићи, и змије, – сви стоје пред Дететом Витлејемским уједначени вером, укроћени благошћу, обасјани надом, омекшани љубављу.
Пророк још прориче и због чега ће се ово збити.
Јер ће земља бити пуна познања Господњега као море воде што је пуно. Посматран телесно сваки је човек земља. Онај човек, који поверује у Христа и у истини пође за Христом, постаје пун познања Господњега као море воде што је пуно. Такви су били многи појединци. Таква су била и читава друштва подвижника у Мисиру, у Св. Гори, на Кипру, у Русији, у Јерменији и на другим странама. Но и то није све. Познање Господње раширило се данас по целој земљи. Свето Писмо распрострто је по свима народима. И мало има кутова земље, где се не чита Јеванђеље Христово, где се не зна за име Божје, и где се не приноси бескрвна жртва Господња. Једни одбацују Христа, други га прихватају; једни одступају од вере праве, други прихватају веру праву. И тако иде једна борба широм целог света у знаку Господа Исуса. Препуњене воде изливају се и преливају се у празне долине; празне долине се пуне и уједначују са високим водама. Није све онако сјајно у свету како ми хришћани желимо, али пророчанство пророка Исаије пресјајно се испунило и обистинило. О како је дивно виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитога.
О Господе Чудотворни, укроти зверску нарав оних људи и народа, који још нису укроћени силом љубави Твоје. Да сви будемо благородни од благородства Твога. Да сви будемо славни од славе Твоје. И живи, Господе, живи од живота Твога бесмртнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
