Тумачење
Друга Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 177 (4,13-18)
Ово зачало из Друге посланице Коринћанима је један од најдубљих и најузвишенијих одломака у списима Светог апостола Павла, који говори о сили вере, смислу страдања и нади на вечни живот.

Стих 13: Имајући пак исти дух вере као што је написано: „Веровах, зато говорих.” И ми верујемо, зато и говоримо.
Апостол Павле започиње овај одељак цитирајући Псалам (115,1), чиме своје искуство повезује са искуством старозаветног пророка Давида и свих верујућих кроз векове. "Дух вере" је дар Духа Светога, иста она вера која је покретала пророке да говоре истину Божију без обзира на последице.
Православно тумачење наглашава нераскидиву везу између унутрашњег уверења (вере) и спољашњег исповедања (говора). Вера није само пасивно прихватање догматских истина, већ жива сила која човека покреће да сведочи. Када човек истински верује у Христа и Његово Васкрсење, он не може а да о томе не говори, да не проповеда и не дели ту радосну вест са другима, чак и пред лицем опасности и прогона. То је она иста сила која је апостоле извела из страха горње собе и учинила их неустрашивим проповедницима Јеванђеља.

Стих 14: Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама.
Овде лежи темељ и извор апостолове храбрости и неуморности. Његова вера није утемељена на људској мудрости или снази, већ на највећем догађају у историји – Христовом Васкрсењу. Он зна да је Бог Отац, који је васкрсао свог Сина, свемогућ. Та иста божанска сила која је победила смрт у Христу, делотворнa је и у животима свих који су у заједници са Њим.
Апостол говори о будућем васкрсењу не као о могућности, већ као о извесности ("знајући"). Он види себе и све верне Коринћане како ће једног дана, заједно, бити "постављени" пред лице Божије. Ова слика заједништва у будућем веку је од суштинске важности. Спасење у православном схватању није индивидуалистички чин, већ саборни догађај – окупљање целе Цркве, свих верних, пред својим Творцем и Спаситељем.

Стих 15: Јер је све вас ради, да благодат умножена кроз многе преизобилује благодарењем на славу Божију.
Свети апостол Павле овде открива сврху свог апостолског труда и страдања. Све што чини и подноси – прогоне, невоље, трудове – није ради његове личне користи, већ ради спасења верних у Коринту ("све је вас ради").
"Благодат умножена кроз многе" значи да што се више људи одазове на проповед Јеванђеља и прими дар Божије благодати, то ће више људи узносити благодарност Богу. Крајњи циљ свега је "слава Божија". Када се спасење шири и Црква расте, умножава се и хор оних који славе и благодаре Богу. Апостол се радује невољама, јер зна да оне доприносе ширењу благодати, што за последицу има већу славу Божију у свету.

Стих 16: Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.
Ово је један од кључних стихова за разумевање хришћанског подвига. "Спољашњи човек" је наше тело, наша физичка и биолошка страна, подложна старењу, болестима, страдању и на крају смрти. Апостол је на свом телу носио ране, ожиљке од бичевања, последице глади и умора. То тело се "распада".
Међутим, паралелно са тим физичким пропадањем, дешава се супротан процес. "Унутрашњи човек" – душа, дух, срце, онај део нас који је створен по лику Божијем – "обнавља се из дана у дан". Како? Кроз молитву, кроз Свете Тајне, кроз трпљење невоља са вером и надом у Бога. Страдања, када се прихватају са вером, не уништавају човека, већ га чисте, јачају, приближавају Богу и чине га духовно зрелијим и снажнијим. То је велики парадокс хришћанског живота.

Стих 17: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе,
Апостол Павле сада ставља у перспективу земаљска страдања. Он их назива "пролазном малом невољом". У поређењу са вечношћу која долази, највеће муке и патње овог света су тренутне и безначајне.
Ова "мала невоља" има велику сврху: она нам "припрема" вечну славу. Свети Оци уче да страдање није казна, већ средство очишћења и припреме за Царство Небеско. Као што златар ставља злато у ватру да би га очистио од нечистоћа, тако и Бог допушта невоље да би очистио нашу душу и учинио је способном да прими "преизобилно и неизмерно вечно богатство славе". Ова слава није нешто што заслужујемо својим страдањем, већ дар Божији за који нас страдање чини пријемчивим.

Стих 18: нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вечно.
На крају, апостол открива тајну хришћанске истрајности: промену фокуса. Хришћанин је онај који свој поглед и своје срце не везује за "оно што се види" – за материјални свет, земаљска богатства, славу, моћ, уживања. Он зна да је све то "привремено", пролазно и да ће нестати.
Његов поглед је усмерен на "оно што се не види" – на Бога, на Царство Небеско, на вечни живот, на душу и духовне вредности. То је свет истинске реалности, свет који је "вечан". Живети са овом перспективом значи умети разликовати битно од небитног и пролазно од вечног. То даје снагу да се издрже све невоље овог света, знајући да нас оне само припремају за вечну радост и славу у заједници са Богом.