МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица 6. по Духовима
Среда 6. по Духовима
24.07.2019
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јул 2019.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24  ▶ Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак
31   Среда

Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 127 (2,9-16; 3,1-8)
9. Него као што је написано: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.” 10. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. 11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијег. 12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; 13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. 14. А телесни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. 15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. 16. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов. 1. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовним него као телесним, као малој деци у Христу. 2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, 3. пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку? 4. Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте телесни? 5. Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте, и то како Господ свакоме даде? 6. Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. 7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте. 8. А онај који сади и онај који залива једно су, и сваки ће примити своју плату према свом труду.
Јеванђеље Матеј, зачало 53. (13,31-36)
31. Другу причу каза им говорећи: „Царство небеско је као зрно горушично које узме човек и посеје на њиви својој. 32. Оно је, истина, најмање од свих семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим.” 33. Другу причу каза им: „Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.” 34. Све ово у причама говори Исус људима, и без прича ништа им не говораше. 35. Да се испуни што је речено преко пророка који говори: „Отворићу у причама уста своја, исказаћу сакривено од постања света.” 36. Тада отпусти Исус народ, и дође у кућу. И приступише му ученици његови говорећи: „Протумачи нам причу о кукољу на њиви.”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. вел. муч. Ефимија. Ова светитељка празнује се 16. септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451. год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место. Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним.

2. Св. Јелена. Велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969. год.

3. Преп. муч. Никодим. Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам, осим једног сина,који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору, да доведе сина натраг, но Св. Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722. год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.

4. Преп. муч. Нектарије. Родом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „Одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина.“ Он се горко покаја, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. год. у 21 год. својој.

Покајнике Господ љуби,
Он за њих пострада,
На кајање Он грешнике,
Призива и сада.
Покајница Олга беше,
Крштењем се роди,
И од таме народ руски
Крстом ослободи.
А Никодим Елбасанац
Христа се одврати,
Покаја се, поврати се,
И грех крвљу плати.
Нектарије из Азије,
Цветак још незрели,
Потурчи се из незнања,
Ангеле уцвели.
Покаја се, и тугова,
Поток суза проли,
И смрт више од живота,
Смрт болну заволи.
Чалму скиде па је врже
Пред грозног судију –
Оде глава за крст часни
Светом Нектарију.
Покајнике Христос љуби
И љубиће довек.
Ко је Христу тако мио
Ка’ покајан човек?

РАСУЂИВАЊЕ
Промена среће најтеже удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „Уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!“ Није ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7, 1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: Гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13, 15)!

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34), и то:
1. како се Мојсеју, после разговора с Богом на Синају, лице просветли светлошћу;
2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју, те он стави покривало на лице своје;
3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава.

БЕСЕДА
о послушности и понизности

Тако ви млади слушајте старјешине,
а сви се слушајте међу собом,
и стеците понизност. (I Пет. 5, 5)

Ево начела праве саборности православне! Она се заснива на безусловној послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смерности и старијих и млађих. Понизност је добра реч, но још боља је смерност, а најбоља смиреномудрijе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи, коју је апостол и употребио у својој посланици, а смиреномудрије означава ниско мишљење о себи а високо о Богу, и непрестано признање немоћи своје, незнања свога, злобе своје, недостојанства свога, а непрестано признање Божје моћи, Божје мудрости, Божје милости, и Божјег достојанства.
Бог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа израиљског, да им се постави цар од људи. Бог царује, а људи служе Богу. И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге Божје. Кад се зна и призна, да је Бог цар а сви људи слуге Божје, онда је тиме постављен темељ саборности, темељ друштву ангелском. На томе темељу онда зида се дом Божји, друштво ангелско, помоћу послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у свету: тиранија, т. ј. насилно владање једнога над свима, и анархија, тј. многовлашће, избегава се монотиранија и политиранија.
Начело саборности начело је органско, тј. животно. То је начело узајамне службе, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри, браћо, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем.
Господе Исусе, послушни и смерни Човекољубче, усади у нама и укрепи послушност закону Твом, и узајамну послушност из љубави, и смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024