1.
Преподобни мученик Евстратије Печерски. Богат би врло, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године, опљачкаше манастир, многе хришћане и монахе посекоше, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка, сви се реше да сами себе глађу уморе, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади, неко после три, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац, којим купи робље, освети се на Евстратију на тај начин, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море, но оно исплива, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету, и прими плату Јудину.
2.
Преподобни Иларион Нови, исповедник. Би игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса, и тамо сконча у тамници 754. године, и пресели се у Царство Христово.
3.
Преподобни Исихије Јерусалимски. Презвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године.
4.
Свети мученик Бојан, кнез бугарски. Беше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године.
5.
Чудесан догађај са Таксиотом, војником, из Картагине. Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.
Картагеном целом Таксиот ридаше,
Виђене ужасе свакоме причаше:
– O страхота, браћо, што ми душа виде!
O понора смрадног, где ми душа виде!
O наказа грозних, и блата, и вриске!
O плача без суза, лелека и писке!
He шест сати, мишљах, но стотину лета,
Да житељем бејах пакленога света!
Док се ангел светли зајемчи за мене,
Диже ме и спусти близу Картагене,
Да се, вели, опет обучем у тело
И покајем своје последње недело.
Кад погледах тело, смрдљиву лешину,
Остави ме снага, и радост угину:
– O како да уђем у лешину смрадну?
Како да c обучем у стрвину гадну?
O како сам мoг’o до сад у њој бити?
За сласт тог ђубрета душу погубити?
O ангеле светли, уштеди ми муку,
Не гони ме више у ту смрадну бруку!
Расрди се ангел на моје вапаје:
– Ко у телу згреши, у телу се каје!
Тако рече оштро и додаде ово:
– Или ћeш y тело, ил’ у ад поново?
Кад ми ад помену, ја муком умукох.
Хитро телу приђох, у тело с’ увукох.
Четрдесет дана имам за кајање,
И поуку свима и опомињање.
Покајте сe, браћо, брзо се покајте,
Са греснма својим у ад не срљајте,
Покајте се брзо, покајте се само,
Неће вам се дати покајање тамо.
Таксиот вам прича што сам собом виде –
O понора смрадног, где ми душа сниде!
РАСУЂИВАЊЕ
Причајући о неком красном младићу од 20 година, Георгију именом, како је и поред лепоте и младости, живећи усред сујетног света, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета, нити старост користи, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане, да поклоне веру и љубав Христу, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како се сва твар усколеба када Он издахну, као да протество ваше против злочиначког рода људског,
2. како се земља затресе, сунце помрча, камење се распаде, завеса црквена се раздра, гробови се отворише.
БЕСЕДА
о ужасу природе при смрти Господа
И земља се потресе, и камење се распаде. (Мат. 27, 51)
О какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје, као Адама у Рају. Како је то, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари, које је њима дошло од речи Божје, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види, него види оно што је супротно бићу, супротно Богу, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога, познадоше Га буре и ветрови, познадоше Га биљке и животиње, познаше Га мора и реке, и земља, и камење, и звезде, и сунце, па и сами демони. О какав стид за људе!
Потресе се земља, камење се распаде, а сунце помрча, колико због гнева, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест, и жалост, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну?
О браћо, застидимо се овога протеста, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости, милосрдни Господе, опрости, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
