1. Свешт. муч. Вавила. Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком,“ како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?… Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу“. Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

2. Св. пророк Мојсеј Боговидац. Велики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

3. Св. муч. Маркел и Касиан. Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник.“ И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.


РАСУЂИВАЊЕ
Сила светитеља после смрти бива много већа него за живота. „Зато нам је Бог и оставио мошти светитеља“, вели св. Златоуст у својој ненадмашној беседи о св. Вавили. Св. Вавила би сахрањен у граду Антиохији. Тада цар Галије, брат Јулијана Одступника, цароваше заједно са Констанцијем, сином Константиновим. Побуђен благочешћем Галије пренесе мошти св. Вавиле у предграђе Дафну, сазида малу цркву, и у њу положи мошти мученикове. У Дафни беше знаменити храм Аполонов, постројен на оном месту, где се, према басни незнабожачкој, једна девица претворила у дрво дафну, да би се спасла од „бога“ Аполона, који ју је гнао из необуздане телесне страсти према њој. Ту је био идол Аполонов, који је тобож предсказивао сваком оно што ће му се догодити. Но од како мошти Вавилине беху сахрањене у близини храма, демон из идола заћута и преста да предсказује. Када цар Јулијан Одступник доцније пође у погибелни рат с Персијанцима, он сврати у тај храм, и упита идола о исходу рата, у који се он спремаше. Идол плашљиво одврати, да не може дати јасан одговор „због мртвих“, сахрањених у близини његовој. То се односило, наравно, само на Вавилу, присуство чијег тела беше ућуткало демона. Јулијан нареди, те се мошти Вавилине пренеше натраг у Антиохију. Но тек што пренеше мошти мученикове, удари огањ с неба и сагори храм Аполонов, и разори га за увек. Јулијан оде на Персијанце и грозно сконча свој богомрски живот. Таква беше сила мученика Христова после смрти: он ућутка демона, сведе огањ с неба и разори храм идолски, а безбожног цара одступника казни бешчесном смрћу.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам казну Божју над Давидом за грехе (II Сам. 15), и то:
1. како Авесалом, син Давидов, диже буну против оца;
2. како Давид бегаше из Јерусалима испред сина, и иђаше бос, и плакаше.

БЕСЕДА
о претварању воде у вино

Почетак чудесима у Кани Галилејској. (Јов. 2, 11)

Свемоћан је Бог наш, и моћи Његовој нема краја ни описа. Словом Својим Он је саздао све што је саздано. Словомъ Господнимь небеса утвердишася. Словом Својим Он је саздао тело човеку. Словом Божјим претвара се мртва земља у тела људска, у тела животињска, у тела биљна. Словом Божјим претвара се течна вода у пару, а пара у лед и снег. Тим истим Словом вода у лози претвара се у вино, и вино веселитъ сердце человјека. Какво је дакле, чудо за Слово Божје ваплоћено, за Христа Господа нашег, што је у Кани претворио воду у вино? За нас људе, помрачене грехом, то је велико чудо; за нашу природу, грехом раслабљену, то је недостижно чудо. Но чинити чудеса, није ли то Творчево обично занимање? Када слуге напунише шест великих судова водом, Господ Христос рече им: захватите сад и носите куму. Он чак и не рече: нека вода постане вино, него то само помисли. А помисао Божја има исту силу као и реч Божја. Зашто се каже да је ово почетак чудесима, кад је Господ, изгледа, и пре овога чуда чинио друга чудеса? Зато, браћо, што је претварање воде у вино основно чудо Христово, и суштина свих Његових чудеса. Разводнила се и расплакала се природа човечја; требало ју је претворити у вино. Угасила се била искра божанска у човеку, требало ју је распалити. Болест је као вода, здравље као вино; нечистота од злих духова је као вода, чистота је као вино; смрт је као вода, живот као вино; незнање је као вода, истина као вино. Отуда кадгод је Господ болесне чинио здравим, нечисте чистим, мртве живим, заблуделе просвећеним – Он је у ствари претварао воду у вино.
О Господе Боже наш, чудесни Претворитељу воде у вино, унеси пламен Твој божански на угашено огњиште наше. Претвори воду бића нашег у вино божанско. Да би били слични Теби, и као слични могли седети у царству Твом бесмртном, са племеним ангелима Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо