Једноме који је хтео да пође за Њиме, Господ је рекао: Син Човечји нема где главе заклонити. Другоме, пак, који је хтео претходно да сахрани оца, Он говори: „Остави мртвог. Њега ћe сахранити други, а ти хајде за мном“ (Мт.8,16-22). Значи, ко xoћe да иде за Господом, не треба да очекује никакву утеху на земљи, већ једино лишавања, невоље и жалости. Он треба да зна да животне бриге, ни оне дозвољене (законите), нису сагласне са тим следовањем. Потребно је одлучно се одвојити од свега, како нас већ више ништа не би везивало за земљу, а затим се спремити на свакојака страдања или крст. Снабдевши се на такав начин, треба поћи за Господом. Таква је сама воља Господња! Но, за кога важи та заповест: за апостоле само или за све Хришћане? Нека сваки сам расуди. Да ли је свима казано: „Одрекни се себе и узми крст“? Да ли је свима казано: „Љуби Господа више него оца и мајку, 6paћy и сестре, жену и децу“? Закључак је јасан. Али, ко то може? Једном су и апостоли нешто слично питали Господа. Он је одговорио: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк.18,27).

Повратак на Свето писмо