Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: „То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно“. Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је „гнев“ Божији. А о њему је речено: „Прикриј се зачас, докле прође“. У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш.

Повратак на Свето писмо