Читања за сваки дан у години

Васкрс следећи
Божић следећи

▶ Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

	Април 2004.
1	Четвртак
2	Петак
3	Субота
4	Недеља
5	Понедељак
6	Уторак
7	Среда
8	Четвртак
9	Петак
10	▶ Субота
11	Недеља
12	Понедељак
13	Уторак
14	Среда
15	Четвртак
16	Петак
17	Субота
18	Недеља
19	Понедељак
20	Уторак
21	Среда
22	Четвртак
23	Петак
24	Субота
25	Недеља
26	Понедељак
27	Уторак
28	Среда
29	Четвртак
30	Петак

Јутрења (после Великог Славословља и Тропара)

Књига пророка Језекиља (37, 1-14)

1. Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. 2. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. 3. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. 4. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. 5. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. 6. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. 7. Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. 8. И погледах, и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. 9. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. 10. И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика. 11. Тада ми рече: сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо. 12. Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. 13. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. 14. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.

Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 133 (5,6-8)

6. Није добро хвалисање ваше. Не знате ли да мало квасца све тесто укисели? 7. Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. 8. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине.

Посланица Светог Апостола Павла Галатима, зачало 206 (5,13-14)

13. Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање телу, него да из љубави служите једни другима. 14. Јер се сав Закон испуњава у једној речи, у овој: „Љуби ближњега својега као себе самога.”

Јеванђеље Матеј, зачало 114 (27,62-66)
62. Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата 63. Говорећи: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: 'После три дана устаћу.' 64. Зато заповеди да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: 'Устаде из мртвих;' и биће последња превара гора од прве." 65. Рече им Пилат: „Имате стражу, идите те утврдите како знате." 66. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.

Литургија
15 Паримија Велике Суботе, у којима су сабрани најважнији старозаветни праобрази и пророчанства о спасењу људи кроз Страдања и Васкрсење Исуса Христа.

Прва књига Мојсијева (1, 1-13)

1. У почетку створи Бог небо и земљу. 2. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом. 3. И рече Бог: „Нека буде светлост.” И би светлост. 4. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме. 5. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први. 6. Потом рече Бог: „Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.” 7. И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако. 8. А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други. 9. Потом рече Бог: „Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека се покаже суво." И би тако. 10. И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро. 11. Опет рече Бог: „Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити семе његово на земљи." И би тако. 12. И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. 13. И би вече и би јутро, дан трећи.

Књига пророка Исаије (60, 1-16)

1. Устани, светли се, јер дође светлост твоја, и слава Господња обасја те. 2. Јер, гле, мрак ће покрити земљу и тама народе; а тебе ће обасјати Господ и слава његова показаће се над тобом. 3. И народи ће доћи к виделу твом и ка светлости која ће те обасјати. 4. Подигни очи своје унаоколо, и види: сви се скупљају и иду к теби, синови ће твоји из далека доћи и кћери твоје носиће се у наручју. 5. Тада ћеш видети, и обрадоваћеш се, и срце ће ти се удивити и раширити, јер ће се к теби окренути мноштво морско и сила народа доћи ће к теби. 6. Мноштво камила прекрилиће те, дромедари из Мадијама и Ефе; сви из Саве доћи ће, злато и кад донеће, и славу Господњу јављаће. 7. Сва стада Кидарска скупиће се к теби, овнови Навајотски биће ти на потребу; принесени на олтару мом биће угодни, и дом славе своје прославићу. 8. Ко су оно што лете као облаци и као голубови на прозоре своје? 9. Острва ће ме чекати и прве лађе Тарсиске, да довезу синове твоје из далека, и с њима сребро њихово и злато њихово, имену Господа Бога твојега и свеца Израиљева, јер те прослави. 10. И туђини ће сазидати зидове твоје, и цареви њихови служиће ти; јер у гневу свом ударих те, а по милости својој помиловаћу те. 11. И твоја ће врата бити свагда отворена, неће се затворити ни дању ни ноћу, да ти се доведе сила народа, и цареви њихови да се доведу. 12. Јер народ и царство, које ти не би служило, погинуће, такви ће се народи сасвим затрти. 13. Слава Ливанска теби ће доћи, јела, бријест и шимшир, да украсе мјесто светиње моје да би прославио место ногу својих. 14. И синови оних који су те мучили доћи ће к теби клањајући се, и сви који те презираше падаће к стопалима ногу твојих, и зваће те градом Господњим, Сионом свеца Израиљева. 15. Што си био остављен и мрзак тако да нико није пролазио кроза те, место тога ћу ти учинити вечну славу, и весеље од кољена до кољена. 16. Јер ћеш млеко народа ссисати, и сисе царске дојићеш, и познаћеш да сам ја Господ спаситељ твој и избавитељ твој, силни Јаковљев.

Друга књига Мојсијевa (12, 1-11)

1. И рече Господ Мојсију и Арону у земљи Мисирској говорећи: 2. Овај мјесец да вам је почетак мјесецима, да вам је први мјесец у години. 3. Кажите свему збору Израиљеву и реците: десетога дана овога мјесеца сваки нека узме јагње или јаре, по породицама, по једно на дом; 4. Ако ли је дом мали за јагње или јаре, нека узме к себи сусједа, који му је најближи, с онолико душа колико треба да могу појести јагње или јаре. 5. А јагње или јаре да вам буде здраво, мушко, од године; између оваца или између коза узмите. 6. И чувајте га до четрнаестога дана овога мјесеца, а тада савколики збор Израиљев нека га закоље увече. 7. И нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести. 8. И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хљебом пријеснијем и са зељем горким нека једу. 9. Немојте јести сирово ни у води кухано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. 10. И ништа немојте оставити до јутра; ако ли би што остало до јутра, спалите на ватри. 11. А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно, јер је пролазак Господњи.

Књига пророка Јоне (1, 1-16; 2, 1-11; 3, 1-10; 4, 1-11)

1. Дође ријеч Господња Јони, сину Аматијеву говорећи: 2. Устани, иди у Ниневију град велики, и проповиједај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме. 3. А Јона уста да бјежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа. 4. Али Господ подиже велик вјетар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа. 5. И лађари уплашивши се призиваху сваки својега бога, и бацаху шта бјеше у лађи у море да би била лакша; а Јона бјеше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо. 6. А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: Шта ти спаваш! Устани, призивај Бога својега, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо. 7. Потом рекоше један другом: Ходите, да бацимо ждријеб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише ждријеб, и паде ждријеб на Јону. 8. Тада му рекоше: Кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? И одакле идеш? Из које си земље? И од кога си народа? 9. А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу. 10. Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: Што си учинио? Јер дознаше људи да бјежи од Господа, јер им он каза. 11. И рекоше му: Што ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа. 12. А он им рече: Узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура. 13. А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа. 14. Тада призваше Господа и рекоше: молимо ти се, Господе, да не погинемо ради душе овога човјека, и немој метнути на нас крви праве, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш. 15. Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору. 16. Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завјете.

1. Али Господ заповједи, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи. 2. И замоли се Јона Господу Богу својему из трбуха рибљега, 3. И рече: завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и ти чу глас мој. 4. Јер си ме бацио у дубине, у срце мору, и вода ме оптече; све поплаве твоје и вали твоји прелазише преко мене. 5. И рекох: одбачен сам испред очију твојих; али ћу још гледати свету цркву твоју. 6. Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе. 7. Сидох до крајева горских, пријеворнице земаљске нада мном су довијека; али ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој. 8. Кад нестајаше душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби, у свету цркву твоју. 9. Који држе лажне таштине, остављају своју милост. 10. А ја ћу ти гласом захвалнијем принијети жртву, испунити што сам завјетовао; спасење је у Господа. 11. И Господ заповједи риби, те избљува Јону на земљу.

1. И дође ријеч Господња Јони други пут говорећи: 2. Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповиједај му оно што ти ја кажем. 3. И устав Јона отиде у Ниневију по ријечи Господњој; а Ниневија бјеше град врло велик, три дана хода. 4. И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповиједа и рече: јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. 5. И Ниневљани повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега. 6. Јер кад дође та ријеч до цара Ниневијскога, он уста са својега пријестола, и скиде са себе своје одијело, и обуче се у костријет и сједе у пепео. 7. И прогласи се и каза се по Ниневији по заповијести царевој и кнезова његовијех говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. 8. Него и људи и стока да се покрију костријећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку. 9. Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гњева својега, те не изгинемо. 10. И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.

1. А Јони би врло недраго, и расрди се. 2. И помоли се Господу и рече: Господе! не рекох ли то кад још бијах у својој земљи? зато шћах прије побјећи у Тарсис; јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гњев и обилан милосрђем, и кајеш се ода зла. 3. Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умријети него живјети. 4. А Господ рече: је ли добро што се срдиш? 5. И Јона изиде из града, и сједе с истока граду, и начини ондје колибу, и сјеђаше под њом у хладу да види што ће бити од града. 6. А Господ Бог заповједи, те узрасте тиква над Јоном да му буде сјен над главом да му поможе у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома. 7. Потом заповједи Бог, те дође црв у зору сјутрадан, и подгризе тикву, те усахну. 8. И кад ограну сунце, посла Бог сух источни вјетар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеље да умре говорећи: боље ми је умријети него живјети. 9. А Бог рече Јони: је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: добро је што се срдим до смрти. 10. А Господ му рече: теби је жао тикве, око које се нијеси трудио, и које нијеси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. 11. А мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи који још не знају шта је десно шта ли лијево, и много стоке?

Књига Исуса Навина (5, 10-15)

10. И синови Израиљеви стојећи у околу у Галгалу, славише пасху четрнаестог дана онога мјесеца увече у пољу Јерихонском. 11. И сјутрадан послије пасхе једоше од жита оне земље хљебове пријесне и зрна пржена, исти дан. 12. И преста мана сјутрадан пошто једоше жита оне земље, и већ више не имаше мане синови Израиљеви, него једоше од рода земље Хананске оне године. 13. И кад Исус беше код Јерихона, подиже очи своје и погледа, а то човек стоји према њему с голим мачем у руци. И приступи к њему Исус и рече му: „Јеси ли наш или наших непријатеља?” 14. А он рече: „Нисам; него сам војвода војске Господње, сада дођох.” И Исус паде ничице на земљу, и поклони се, и рече му: „Шта заповеда господар мој слузи својему?” 15. А војвода војске Господње рече Исусу: „Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш свето.” И учини Исус тако.

Друга књига Мојсијевa (13, 20-22; 14,1-31)

20. Тако отишавши из Сохота стадоше у око у Етаму, накрај пустиње. 21. А Господ иђаше пред њима дању у ступу од облака водећи их путем, а ноћу у ступу од огња свијетлећи им, да би путовали дању и ноћу. 22. И не уклањаше испред народа ступа од облака дању ни ступа од огња ноћу.

1. И рече Господ Мојсију говорећи: 2. Кажи синовима Израиљевијем нека савију и стану у око пред Пи-Аирот између Мигдола и мора према Вел-Сефону; према њему нека стану у око покрај мора. 3. Јер ће Фараон рећи за синове Израиљеве: зашли су у земљу, затворила их је пустиња. 4. И учинићу да отврдне срце Фараону, те ће поћи у потјеру за вама, и ја ћу се прославити на њему и на свој војсци његовој, и Мисирци ће познати да сам ја Господ. И учинише тако. 5. А кад би јављено цару Мисирском да је побјегао народ, промијени се срце Фараоново и слуга његовијех према народу, те рекоше: шта учинисмо, те пустисмо Израиља да нам не служи? 6. И упреже у кола своја, и узе народ свој са собом. 7. И узе шест стотина кола изабраних и што још бјеше кола Мисирских, и над свјема војводе. 8. И Господ учини, те отврдну срце Фараону цару Мисирском, и пође у потјеру за синовима Израиљевијем, кад синови Израиљеви отидоше под руком високом. 9. И тјеравши их Мисирци стигоше их, сва кола Фараонова, коњици његови и војска његова, кад бјеху у околу на мору код Пи-Аирота према Вел-Сефону. 10. И кад се приближи Фараон, подигоше синови Израиљеви очи своје а то Мисирци иду за њима, и уплашише се врло, и повикаше синови Израиљеви ка Господу. 11. И рекоше Мојсију: зар не бјеше гробова у Мисиру, него нас доведе да изгинемо у пустињи? Шта учини, те нас изведе из Мисира. 12. Нијесмо ли ти говорили у Мисиру и рекли: прођи нас се, нека служимо Мисирцима? јер би нам боље било служити Мисирцима него изгинути у пустињи. 13. А Мојсије рече народу: не бојте се, станите па гледајте како ће вас Господ избавити данас; јер Мисирце које сте видјели данас, нећете их нигда више видјети до вијека. 14. Господ ће се бити за вас, а ви ћете мучати. 15. А Господ рече Мојсију: што вичеш к мени? кажи синовима Израиљевијем нека иду. 16. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на море, и расцијепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сухим. 17. И гле, ја ћу учинити да отврдне срце Мисирцима, те ће поћи за њима; и прославићу се на Фараону и на свој војсци његовој, на колима његовијем и на коњицима његовијем. 18. И Мисирци ће познати да сам ја Господ, кад се прославим на Фараону, на колима његовијем и на коњицима његовијем. 19. И подиже се анђео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, и отиде им за леђа; и подиже се ступ од облака испред њих, и стаде им за леђа. 20. и дошав међу војску Мисирску и војску Израиљску бјеше онијем облак мрачан а овијем свијетљаше по ноћи, те не приступише једни другима цијелу ноћ. 21. И пружи Мојсије руку своју на море, а Господ узби море вјетром источнијем, који јако дуваше цијелу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. 22. И пођоше синови Израиљеви посред мора сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с лијеве стране. 23. И Мисирци тјерајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи Фараонови, кола и коњици његови. 24. А у стражу јутрењу погледа Господ на војску Мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску Мисирску. 25. И позбаца точкове колима њиховијем, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: бјежимо од Израиља, јер се Господ бије за њих с Мисирцима. 26. А Господ рече Мојсију: пружи руку своју на море, нека се врати вода на Мисирце, на кола њихова и на коњике њихове. 27. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Мисирци нагоше бјежати према мору; и Господ баци Мисирце усред мора. 28. А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом, што их год бјеше пошло за њима у море, и не оста од њих ниједан. 29. И синови Израиљеви иђаху посред мора сухим; и стајаше им вода као зид с десне стране и с лијеве стране. 30. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Мисирских; и видје Израиљ мртве Мисирце на бријегу морском. 31. И видје Израиљ силу велику, коју показа Господ на Мисирцима, и народ се побоја Господа, и вјерова Господу и Мојсију слузи његову.

Књига пророка Софонија (3, 8-15)

8. Зато чекајте ме, говори Господ, до дана кад ћу се подигнути на плијен; јер је суд мој да саберем народе и покупим царства, да излијем на њих гњев свој, сву жестину јарости своје, јер ће огањ ревности моје прождријети сву земљу. 9. Јер ћу тада промијенити народима усне, те ће бити чисте, да би сви призивали име Господње и служили му сложнијем раменима. 10. Испреко ријека Хуских који се мени моле, расијани моји, донијеће ми даре. 11. Тада се нећеш више стидјети ниједнога својих дјела, којима си ми згријешио; јер ћу онда узети из тебе оне који се хвале славом твојом, и нећеш се више величати на светој гори мојој. 12. И оставићу у теби народ невољан и сиромашан, и они ће се уздати у име Господње. 13. Остатак Израиљев неће чинити безакоња нити ће говорити лажи, нити ће се наћи у устима њиховијем језик пријеваран; него ће пасти и лежати и неће бити никога да их плаши. 14. Пјевај, кћери Сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћери Јерусалимска! 15. Уклони Господ судове твоје, одврати непријатеље твоје; цар Израиљев Господ усред тебе је, нећеш се више бојати зла.

Прва књига о царевима (17, 8-23)

8. Тада дође њему реч Господња говорећи: 9. „Устани, иди у Сарепту Сидонску, и седи онде; ево заповедио сам онде жени удовици да те храни.” 10. И уставши отиде у Сарепту; и кад дође на врата градска, гле, жена удовица купљаше онде дрва; и он је дозва и рече јој: „Донеси ми мало воде у суду да се напијем.” 11. И она пође да донесе; а он је викну и рече: „Донеси ми и хлеба мало.” 12. А она рече: „Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до грст брашна у здели и мало уља у крчагу; и ето купим дрваца да отидем и зготовим себи и сину свом, да поједемо, па онда да умремо”. 13. А Илија рече јој: „Не бој се, иди, зготови како си рекла; али умеси прво мени један колачић од тога, и донеси ми, па после готови себи и сину свом.” 14. Јер овако вели Господ Бог Израиљев: „Брашно се из зделе неће потрошити нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажда на земљу.” 15. И она отиде и учини како рече Илија; и једе и она и он и дом њезин годину дана; 16. брашно се из зделе не потроши нити уља у крчагу неста по речи Господњој, коју рече преко Илије. 17. А послије тога разболе се син жени домаћици, и болест његова би врло тешка, тако да издахну. 18. И она рече Илији: „Шта је теби до мене, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш безакоње моје и да ми умориш сина?” 19. А он јој рече: „Дај ми сина свог.” И узев га из наручја њена однесе га у горњу клет, где он сеђаше, и положи га на постељу своју. 20. Тада завапи ка Господу и рече: „Господе Боже мој, зар си и ову удовицу код које сам гост тако уцвилио уморивши јој сина?” 21. И пружив се над дететом три пута завапи ка Господу говорећи: „Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова.” 22. И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе. 23. А Илија узев дете снесе га из горње клети у кућу, и даде га матери његовој, и рече Илија: „Види, жив је твој син.”

Књига пророка Исаије (61, 10-11; 63, 1-5)

10. Веома ћу се радовати у Господу, и душа ће се моја веселити у Богу мојем, јер ме обуче у хаљине спасења и плаштем правде огрте ме као кад женик намести накит и као кад се невјеста уреси уресом својим. 11. Јер као што из земље расте биље и у врту ниче што се посије, тако ће Господ Бог учинити да никне правда и похвала пред свијем народима.

1. Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Kрасно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти. 2. Зашто ти је црвено одело и хаљине ти као у онога који гази у каци? 3. Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гневу свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје. 4. Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе. 5. Погледах, а никога не бјеше да поможе, и зачудих се што никога не бјеше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подуприје ме.

Прва књига Мојсијева (22, 1-18)

1. После тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: „Авраме!” А он одговори: „Ево ме.” 2. И рече му Бог: „Узми сада сина свог, јединца свог милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати.” 3. И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог. 4. Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа место из далека. 5. И рече Аврам момцима својим: „Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.” 6. И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, а сам узе у своје руке огња и нож; па отиђоше обојица заједно. 7. Тада рече Исак Авраму оцу свом: „Оче!” А он рече: „Што, сине!” И рече Исак: „Ето огња и дрва, а где је јагње за жртву?” 8. А Аврам одговори: „Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву.” И иђаху обојица заједно. 9. А кад дођоше на место које му Бог каза, Аврам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог метну га на жртвеник врх дрва; 10. и измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина свог. 11. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: „Авраме! Авраме!” А он рече: „Ево ме.” 12. А анђео рече: „Не дижи руке своје на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради.” 13. И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву место сина свог. 14. И назва Аврам оно место: „Господ ће се постарати.” Зато се и данас каже: „На брду, где ће се Господ постарати.” 15. И анђео Господњи опет викну с неба Аврама. 16. И рече: „Собом се заклех, вели Господ: „Кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог, 17.заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих. 18. И благословиће се у семену твојм сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.”

Књига пророка Исаије (61, 1-9)

1. Дух је Господа Бога на мени, јер ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница. 2. Да огласим годину милости Господње и дан освете Бога нашега, да утјешим све жалосне, 3. Да учиним жалоснима у Сиону и дам им накит мјесто пепела, уље радости мјесто жалости, одијело за похвалу мјесто духа тужнога, да се прозову храстови правде, сад Господњи за славу његову. 4. И они ће сазидати давнашње пустолине, подигнуће старе развалине и поновиће градове пусте, што леже разваљени од много нараштаја. 5. И туђини ће стајати и пасти стада ваша, и иностранци ће бити ваши орачи и виноградари. 6. А ви ћете се звати свештеници Господњи, слуге Бога нашега говориће вам се, благо народа јешћете и славом њиховом хвалићете се. 7. За двоструку срамоту вашу, и што се пјеваше: руг је дио њихов, зато ће у земљи њиховој наслиједити двојином и имаће вјечну радост. 8. Јер ја Господ љубим правду и мрзим на грабеж са жртвом паљеницом, и даћу им плату уистину, и вјечан завјет учинићу с њима. 9. И сјеме ће се њихово знати у народима и натражје њихово међу племенима; ко их год види познаће их да су сјеме које је благословио Господ.

Друга књига о царевима (4,8-37)

8. Послије тога једном иђаше Јелисије кроз Сунам, а ондје бијаше богата жена, која га устави да једе хљеба; и отада кад год пролажаше, увраћаше се к њој да једе хљеба. 9. И она рече мужу својему: гле, видим да је свијет човјек Божји овај што све пролази овуда. 10. Да начинимо малу клијет, и да му намјестимо постељу и сто и столицу и свијетњак, па кад дође к нама, нека се ту склони. 11. Потом он дође једном онамо, и ушав у клијет почину ондје. 12. И рече момку својему Гијезију: зови Сунамку. И он је дозва; и она стаде пред њим. 13. И он рече Гијезију: кажи јој: ето стараш се за нас свакојако; шта хоћеш да ти учиним? имаш ли што да говорим цару или војводи? А она рече: ја живим усред својега народа. 14. А он рече: шта бих јој дакле учинио? А Гијезије рече: ето нема сина, а муж јој је стар. 15. А он рече: зови је. И он је дозва, и она стаде на вратима. 16. А он рече: до године у ово доба грлићеш сина. А она рече: немој господару мој, човјече Божји, немој варати слушкиње своје. 17. И затрудње жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече Јелисије. 18. И дијете одрасте. И једном изиде к оцу својему к жетеоцима; 19. И рече оцу својему: јаох глава, јаох глава! А он рече момку: носи га матери. 20. И он га узе и однесе матери његовој, и лежа на крилу њезину до подне, па умрије. 21. Тада отиде она горе, и намјести га у постељу човјека Божјега, и затворивши га изиде. 22. Потом викну мужа својега и рече му: пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човјека Божијега и да се вратим. 23. А он рече: зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. А она рече: не брини се. 24. И она осамаривши магарицу рече момку својему: води и иди и немој застајати мене ради на путу докле ти не кажем. 25. Тако пошавши дође к човјеку Божијему на гору Кармилску. А кад је човјек Божји угледа гдје иде к њему, рече Гијезију слузи својему: ево Сунамке. 26. Трчи сад пред њу и реци јој: јеси ли здраво? је ли здраво муж твој? је ли здраво син твој? А она рече: здраво смо. 27. А кад дође к човјеку Божијему на гору, загрли му ноге, а Гијезије приступи да је отјера; али човјек Божји рече: остави је, јер јој је душа у јаду, а Господ сакри од мене и не јави ми. 28. А она рече: јесам ли искала сина од господара својега? нијесам ли казала: немој ме варати? 29. А он рече Гијезију: опаши се и узми штап мој у руку, па иди; ако сретнеш кога немој га поздрављати, и ако те ко поздрави, немој му одговарати, и метни мој штап на лице дјетету. 30. А мати дјетиња рече: тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. Тада он уста и пође за њом. 31. А Гијезије отиде напријед и метну штап на лице дјетету, али не би гласа ни осјећања. Тада се врати преда њ, и јави му говорећи: не пробуди се дијете. 32. И Јелисије уђе у кућу, и гле, дијете мртво лежи на његовој постељи. 33. И ушав затвори се с дјететом, и помоли се Господу. 34. Потом стаде на постељу и леже на дијете метнув уста своја на уста дјетету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њим, те се загрија тијело дјетету. 35. Потом уста, и пријеђе по кући једном тамо и једном амо, потом отиде опет и пружи се над дјететом. И кихну дијете седам пута, и отвори дијете очи своје. 36. Тада дозва Гијезија и рече му: зови Сунамку. И он је дозва, те дође к њему. И он јој рече: узми сина својега. 37. И она ушавши паде к ногама његовијем, и поклони му се до земље, и узевши сина својега отиде.

Књига пророка Исаије (63,11-19; 54,1-5)

11. Али се опомену старијех времена, Мојсија, народа својега: гдје је онај који их изведе из мора с пастирем стада својега? гдје је онај што метну усред њих свети дух свој? 12. Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? који раздвоји воду пред њима, да стече себи вјечно име? 13. Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше? 14. Дух Господњи води их тихо, као кад стока слази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име. 15. Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност твоја и сила твоја, мноштво милосрђа твога и милости твоје? Е да ли ће се мени устегнути? 16. Ти си заиста отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; ти си, Господе, отац наш, име ти је откако је века избавитељ наш. 17. Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путова твојих? Да нам отврдне срце да те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свога. 18. Замало наследи народ светости твоје; непријатељи наши погазише светињу твоју. 19. Постасмо као они којима нијеси нигда владао нити је призивано име твоје над њима.

1. Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више дјеце него ли она која има мужа, вели Господ. 2. Рашири мјесто шатора својега, и завјеси стана твојега нека се разастру, не брани, продуљи ужа своја, коље своје утврди. 3. Јер ћеш се надесно и налијево распространити, и сјеме ће твоје наслиједити народе, и пусте ће градове населити. 4. Не бој се, јер се нећеш осрамотити, и немој се стидјети, јер нећеш бити пријекорна, него ћеш заборавити срамоту младости своје, и пријекора удовишта својега нећеш се више сјећати. 5. Јер ти је муж творац твој, име му је Господ над војскама, и избавитељ ти је светац Израиљев, Бог свој земљи зваће се.

Књига пророка Јеремије (31,31-34)

31. Ево, иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевијем и с домом Јудинијем нов завјет, 32. Не као онај завјет који учиних с оцима њиховијем, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завјет мој они покварише, а ја им бијах муж, говори Господ; 33. Него ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевијем послије овијех дана, говори Господ: метнућу завјет свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ. 34. И неће више учити пријатељ пријатеља ни брат брата говорећи: познајте Господа; јер ће ме знати сви од малога до великога, говори Господ; јер ћу им опростити безакоња њихова, и гријеха њиховијех нећу више помињати.

Књига пророка Данила (3, 1-88)

1. Цар Навуходоносор начини златан лик, којему висина бјеше шездесет лаката, а ширина шест лаката; и намјести га у пољу Дури у земљи Вавилонској. 2. И посла цар Навуходоносор да саберу кнезове, управитеље и војводе, старјешине, ризничаре, судије, настојнике и све властеље земаљске, да дођу да се освети лик што га постави цар Навуходоносор. 3. Тада се скупише кнезови, управитељи и војводе, старјешине, ризничари, судије, настојници, и сви властељи земаљски, да се освети лик што га постави цар Навуходоносор; и стадоше пред ликом што га постави Навуходоносор. 4. А гласник повика иза гласа: народи, племена и језици, вама се говори. 5. Кад чујете рог, свирале, китаре, гусле, псалтире, пјевање и свакојаке свирке, попадајте и поклоните се златному лику, који постави цар Навуходоносор. 6. А ко не би пао и поклонио се, онај час биће бачен у пећ огњену ужарену. 7. Зато сви народи како чуше рог, свирале, китаре, гусле, псалтире и свакојаке свирке, попадаше сви народи, племена и језици, и поклонише се златноме лику који постави цар Навуходоносор. 8. А неки Халдеји тај час дођоше и тужише Јевреје, 9. И проговорише и рекоше цару Навуходоносору: царе, да си жив довијека! 10. Ти си, царе, заповједио, сваки ко чује рог, свирале, китаре, гусле, псалтире, и пјевање и свакојаке свирке, да падне и поклони се златноме лику; 11. А ко не би пао и поклонио се, да се баци у пећ огњену ужарену. 12. А имају људи Јевреји, које си поставио над пословима земље Вавилонске, Седрах, Мисах и Авденаго; ти људи, царе, не хају за те, не поштују твојих богова, и не клањају се златном лику, који си поставио. 13. Тада Навуходоносор у гњеву и љутини заповједи да доведу Седраха, Мисаха и Авденага. И доведоше те људе пред цара. 14. Навуходоносор проговори и рече им: је ли истина, Седраше, Мисаше и Авденаго, да ви не служите мојим боговима и да се не клањате златноме лику који поставих? 15. Јесте ли дакле готови, кад чујете рог, свирале, китаре, гусле, псалтире и пјевање и свакојаке свирке, да паднете и поклоните се лику који начиних? ако ли се не поклоните, онај час бићете бачени у пећ огњену ужарену; а који је бог што ће вас избавити из мојих руку? 16. Одговорише Седрах, Мисах и Авденаго, и рекоше цару Навуходоносору: није нам тријебе да ти одговоримо на то. 17. Ево, Бог наш, којему ми служимо, може нас избавити из пећи огњене ужарене; и избавиће нас из твојих руку, царе. 18. А и да не би, знај, царе, да боговима твојим нећемо служити нити ћемо се поклонити златном лику, који си поставио. 19. Тада се Навуходоносор напуни гњева, и лице му се промијени на Седраха, Мисаха и Авденага, и одговарајући заповједи да се ужари пећ седам пута већма него што бјеше обичај. 20. И заповједи најјачим људима што бијаху у војсци његовој да свежу Седраха, Мисаха и Авденага, и да их баце у пећ огњену ужарену. 21. Тада свезаше оне људе у плаштима њиховијем и у обући и под капама и у свему одијелу њихову, и бацише их у пећ огњену ужарену. 22. Како заповијест царева бјеше хитна и пећ врло ужарена, пламен огњени уби оне људе који бацаху Седраха, Мисаха и Авденага. 23. А та три човјека, Седрах, Мисах и Авденаго, падоше усред пећи огњене ужарене. 24. Тада се препаде цар Навуходоносор, и брже устав проговори и рече својим дворанима: не бацисмо ли три човјека свезана у огањ? Одговорише и рекоше цару: да, царе. 25. Одговори и рече: ено, видим четири човјека одријешена гдје ходе посред огња и није им ништа, и четврти као да је син Божји. 26. Тада приступи Навуходоносор на врата огњеној пећи ужареној, и проговори и рече: Седраше, Мисаше и Авденаго, слуге Бога вишњега, изидите и ходите. Тада Седрах, Мисах и Авденаго изидоше исред огња. 27. И сабраше се кнезови и управитељи и војводе и вијећници цареви, и видјеше те људе гдје им тијелу огањ ништа не може, нити им се коса на глави опали, нити им се плашти што промијенише, нити задах од огња приону за њих. 28. Проговори Навуходоносор и рече: да је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, који посла анђела својега и избави слуге своје, које се у њ поуздаше и не послушаше заповијести цареве и дадоше тјелеса своја да не би служили нити се поклонили другом богу осим својега Бога. 29. Зато заповиједам да се сваки којега му драго народа и племена и језика, који би похулио на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова, да се исијече и кућа да му буде буниште, јер нема другог бога који може тако избавити. 30. Тада цар узвиси Седраха, Мисаха и Авденага у земљи Вавилонској.

Литургија

Посланица Светог Апостола Павла Римљанима, зачало 91 (6,3-11)

3. Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? 4. Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. 5. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, 6. знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме. да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. 7. Јер ко умре ослободи се од греха. 8. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме, 9. знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. 10. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. 11. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.

Јеванђеље Матеј, зачало 115 (28, 1-20)
1. А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. 2. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба. и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. 3. А лице његово бијаше као муња, и одело његово бело као снег. 4. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. 5. А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетога тражите. 6. Није овдје; јер устаде као што је казао. Ходите да видите мјесто гдје је лежао Господ. 7. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети. Ето казах вам. 8. И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. 9. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. 10. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. 11. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. 12. А они саставши се са старјешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: 13. Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. 14. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. 15. А они узевши новце, учинише као што бијаху научени. И разгласи се ова реч међу Јудејцима до данас. 16. А Једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је заповедио Исус. 17. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. 18. И приступивши Исус рече им говорећи: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. 19. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, 20. Учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин."

Тада запева Мојсеј и синови Израиљеви песму ову Господу, и рекоше овако:

Појмо Господу – јер се славно прослави.
(припев на сваки стих: Појмо Господу – јер се славно прослави.)
коња и јахача потопи у море.
Помоћник и Покровитељ би мени на спасење;
Овај је Бог мој, и прославићу Га;
Бог оца мојега, и узвисићу Га.
Господ сатире ратове,
Господ је Име Њему.
Кола фараонова и војску његову врже у море;
изабране коњанике војводе
потопи у Црвено море.
Пучином покри их;
потонуше у дубину као камен.
Десница Твоја, Господе, прослави се у сили;
десна рука Твоја, Господе, разби непријатеље.
И мноштвом славе Твоје сатро си противнике;
послао си гњев Твој, и прогута их као трску.
И ветром јарости Твоје растави се вода;
сабише се воде као зид,
сабише се и таласи усред мора.
Рече непријатељ: Гонећи достигнућу (их),
разделићу плен, наситићу душу моју,
побићу мачем мојим, савладаће (их) рука моја.
Послао си ветар Твој, покри их море,
потонуше као олово у води великој.
Ко Ти је сличан међу боговима, Господе?
Ко Ти је подобан, Прослављени у светима,
Диван у слави, Који чини чудеса.
Пружио си десницу Твоју,
и прогута их земља.
Водио си правдом Твојом народ Твој овај,
којега си избавио;
утешио си (га) моћју Твојом за стан свети Твој.
Чуше незнабошци, и разгњевише се;
муке захватише житеље Филистеје.
Тада похиташе вође Едомске,
и кнезови Моавски; спопаде их страх,
уздрхташе сви становници Ханански.
Спопаде их страх и трепет,
величином мишице Твоје окаменише се.
Докле не прође народ Твој, Господе;
докле не прође народ Твој овај, којега си стекао.
Увевши, засади их на гори наслеђа Твога,
у готово обиталиште Твоје,
које си изградио, Господе,
светињу, Господе, коју припремише руке Твоје.
Господ царује вековима, и на век, и још (више).
Јер уђе коњ фараонов са колима и јахачима у море,
и наведе на њих Господ воду морску;
а синови Израиљеви прођоше сувим посред мора.
Појмо Господу – јер се славно прослави.

Охридски пролог

1. Преподобни мученик Евстратије Печерски. Богат би врло, но ганут љубављу Христовом све имање раздаде Христа ради, ступи у Печерски манастир и замонаши се. Када Половци завојеваше на Кијев 1097. године, опљачкаше манастир, многе хришћане и монахе посекоше, и Евстратија са још неким верним продадоше у ропство некоме Јеврејину у град Корсун. Тај Јеврејин ругаше се вери Христовој и примораваше хришћане да пређу у јеврејску веру. Видећи да им нема другог изласка, сви се реше да сами себе глађу уморе, али да се вере праве не одрекну. На ту одлуку охрабри хришћане Евстратије. И сви помреше од глади, неко после три, неко после четири а неко после седам дана. Научен посту Евстратије преоста сам у животу, и издржа четрнаест дана без хране. Разгневљен Јеврејин што му пропаде новац, којим купи робље, освети се на Евстратију на тај начин, што га прикова на крст. Но Евстратије с крста благодари Богу и прорече Јеврејину љуту и скору смрт. Бесан од љутине Јеврејин га прободе копљем. И тако светитељ Божји предаде душу своју Спаситељу своме. Тело му бацише у море, но оно исплива, и велика се чудеса догодише над тим мученичким телом. Ускоро по том цар византијски нареди, да се казне Јевреји у Корсуну за злобу према хришћанима. И тај мучитељ би обешен на дрвету, и прими плату Јудину.

2. Преподобни Иларион Нови, исповедник. Би игуман манастира Пеликита близу Хелеспонта. Као сунце просијао духом Божјим, и исцељивао болести на људима и прогонио зле духове. У време Лава Јерменина наста иконоборно гоњење, у коме пострада и овај Божји човек. Са 40 својих монаха би послат у заточење близу Ефеса, и тамо сконча у тамници 754. године, и пресели се у Царство Христово.

3. Преподобни Исихије Јерусалимски. Презвитер и дубоки богослов. Ученик св. Григорија Богослова. Треба прочитати његово славно дело О трезвењу и молитви. Савременик и светог Јевтимија Великог. Упокојио се мирно око 434. године.

4. Свети мученик Бојан, кнез бугарски. Беше син Крутогона а унук Грубоша. Исповедаше веру Христову док његов брат Миломир беше незнабожац. И по наредби брата свога би посечен за веру праву 827. године.

5. Чудесан догађај са Таксиотом, војником, из Картагине. Провео цео живот у тешким гресима, но најзад се покаја, остави војничку службу, и живљаше богоугодно. Изишав једном са својом женом на своје имање близу града, учини прељубу са женом свога аргатина, и одмах по том уједе га змија, и умре. Би мртав шест сати, а потом се диже, и тек четвртог дана проговори, и исприча како је којекако прошао кроз друга митарства док није дошао до митарства блуда. Ту је пао у мрачно обиталиште демона, одакле буде изведен јемством једног ангела и послат поново у тело да откаје свој последњи грех. И кајаше се четрдесет дана, идући од цркве до цркве и ударајући главом о врата и прагове. Све плакаше причајући страшне муке, у којима грешници живе у оном свету, и преклињаше људе да не греше и да се покају за већ учињене грехе. Четрдесетог дана с радошћу пресели се у Царство Бога милостивога.

Картагеном целом Таксиот ридаше,
Виђене ужасе свакоме причаше:
– O страхота, браћо, што ми душа виде!
O понора смрадног, где ми душа виде!
O наказа грозних, и блата, и вриске!
O плача без суза, лелека и писке!
He шест сати, мишљах, но стотину лета,
Да житељем бејах пакленога света!
Док се ангел светли зајемчи за мене,
Диже ме и спусти близу Картагене,
Да се, вели, опет обучем у тело
И покајем своје последње недело.
Кад погледах тело, смрдљиву лешину,
Остави ме снага, и радост угину:
– O како да уђем у лешину смрадну?
Како да c обучем у стрвину гадну?
O како сам мoг’o до сад у њој бити?
За сласт тог ђубрета душу погубити?
O ангеле светли, уштеди ми муку,
Не гони ме више у ту смрадну бруку!
Расрди се ангел на моје вапаје:
– Ко у телу згреши, у телу се каје!
Тако рече оштро и додаде ово:
– Или ћeш y тело, ил’ у ад поново?
Кад ми ад помену, ја муком умукох.
Хитро телу приђох, у тело с’ увукох.
Четрдесет дана имам за кајање,
И поуку свима и опомињање.
Покајте сe, браћо, брзо се покајте,
Са греснма својим у ад не срљајте,
Покајте се брзо, покајте се само,
Неће вам се дати покајање тамо.
Таксиот вам прича што сам собом виде –
O понора смрадног, где ми душа сниде!

РАСУЂИВАЊЕ
Причајући о неком красном младићу од 20 година, Георгију именом, како је и поред лепоте и младости, живећи усред сујетног света, познао пут спасења и просветио се духовном мудрошћу, свети Симеон Нови Богослов завршује овим речима: „Разумете ли како ни младост не смета, нити старост користи, ако човек нема разума и страха Божија?“ Шта је сметала младост Јовану Апостолу да поверује у Христа Господа, а шта је користила старост старцима јеврејским кад су били умом слепи и у слепилу своме осудили Сина Божјег на смрт? Ништа. Ништа не смета младост младићима и у наше дане, да поклоне веру и љубав Христу, који их је из љубави и створио. И ништа не користи старцима наших дана старост њихова, ако им је душа затрована злобом према Христу. Младо и старо тело ништа друго није него нова и стара хаљина душе. И једна пак и друга хаљина може да крије здраву или болесну душу. А циљ је наш: здрава и чиста душа.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у смрти, и то:
1. како се сва твар усколеба када Он издахну, као да протество ваше против злочиначког рода људског,
2. како се земља затресе, сунце помрча, камење се распаде, завеса црквена се раздра, гробови се отворише.

БЕСЕДА
о ужасу природе при смрти Господа

И земља се потресе, и камење се распаде. (Мат. 27, 51)

О какав страшан укор људима! И мртва природа познала је Онога кога људи нису могли познати. Сва немушта твар усколебала се и стала на свој начин и својим језиком да протестује. Немушта се земља потресе – то је њен језик. Камење се распаде – то је његов језик. Сунце уздржа светлост своју – то је његов језик. Свака твар на свој начин протестује. Јер је свака твар покорна, као Адаму негда у Рају. И јер Њега свака твар познаје, као Адама у Рају. Како је то, да су Њега бесловесне твари познале и биле Му послушне, то ми не знамо. То је некакво унутрашње чувство твари, које је њима дошло од речи Божје, којом су саздане. И то чувство бесловесних твари више вреди него разум људски помрачен грехом. Од свега што постоји, ништа није слепље од разума људског помраченог грехом. Јер он не само да не види оно зашто је створен да види, него види оно што је супротно бићу, супротно Богу, супротно истини. То су градуси слепила испод слепила, то су бројеви испод нуле. То је човек ниже твари. Јер док свештеници Божји у Јерусалиму не познадоше Бога свога, познадоше Га буре и ветрови, познадоше Га биљке и животиње, познаше Га мора и реке, и земља, и камење, и звезде, и сунце, па и сами демони. О какав стид за људе!
Потресе се земља, камење се распаде, а сунце помрча, колико због гнева, толико због жалости. Ражалости се сва природа над мукама Сина Божјег, чијим се мукама радоваху свештеници јерусалимски. И протест, и жалост, и – страх. Устраши се сва твар од смрти Онога, ко је њу викнуо да устане ни из чега и да се радује бићу. Као да хтеде рећи: с ким сад остајемо, и ко ће нас држати кад Сведржитељ издахну?
О браћо, застидимо се овога протеста, ове жалости и овога страха немуште твари! И с покајањем узвикнимо Господу Победитељу: опрости, милосрдни Господе, опрости, јер заиста кад год грешимо и Тебе вређамо, не знамо шта радимо. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Повратак на Свето писмо