Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 139 (7,35-40; 8,1-7) 35. А ово говорим за вашу сопствену корист, не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу, у сабраности. 36. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата, и ако тако треба да буде, нека чини шта хоће, не греши, нека је уда. 37. А који је постојан у срцу, и није му нужда, а има власт над својом вољом, и ово је одлучио у срцу своме, да задржи своју девојку, добро чини. 38. Тако и онај који удаје своју девојку добро чини; али који не удаје боље чини. 39. Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија ако остане тако, по мом мишљењу; а мислим да и ја имам Духа Божијега.
1. А о жртвама идолским познато нам је да сви имамо знање. Знање надима, а љубав изграђује. 2. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. 3. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао. 4. Што се пак тиче једења идолских жртава, знамо да идол није ништа на свету, и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. 5. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, 6. али ми имамо само једнога Бога Оца, од кога је све и за кога смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз кога је све и ми кроз њега. 7. Али сви немају то сазнање: јер неки, са савешћу навиклом на идоле, до сада једу као идолску жртву, и њихова савест, будући слаба, прља се.
Јеванђеље Матеј, зачало 63. (15,29-31)
29. И отишавши Исус оданде, дође мору Галилејском, и попевши се на гору, седе онде. 30. И приступи му народ многи који имаше са собом хроме, слепе, неме, богаље и многе друге, и положише их пред ноге Исусове, и исцели их, 31. тако да се народ дивљаше, видећи глуве где чују, неме где говоре, богаље исцељене, хроме где иду, слепе где гледају; и хвалише Бога Израиљева.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Без пажње ни у животној области ништа нећеш успети нити учинити као што треба. У духовној области пажња је, утолико пре, оно – прво. Она примећује зло и предаје га унутрашњем суду; она саставља стражу унутрашње палате којом се пресуђује шта и како треба урадити, а затим пази и на извршиоце одлука. Због тога није чудно што се духовни живот у свом обиму своме назива трезвоумним животом. У отачким списима више од свега ћете наћи речи о трезвоумљу или пажњи. Јер, то је исто. Врло је драгоцена ствар навићи се на пажњу! Она сачињава почетни труд оних који су решили да се побрину о души. И њихов труд почиње да бива успешан од момента када код њих пажња почне да се усредсређује. Обично је она сва изван, а не унутра. Од тог тренутка се зачиње и унутрашњи живот. Упоредо са пажњом, он сазрева и јача. Шта то значи? Значи – стати умом у срцу пред Господом и пред Његовим лицем са пуном свешћу расуђивати о свему и све предузимати. Та делатност је, наравно, сложена. Она сазрева заједно са молитвом. Колико се њоме снажи, толико је и саму оснажује.
Повратак на Свето писмо
