1. Свети пророк Исаија. Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот“. Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима, проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Дјеве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако, када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету)

2. Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године, буде тело овога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православни и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

3. Свети мученик Христифор. Велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.


РАСУЂИВАЊЕ
Мучеништво за веру може сваки хришћанин примити на себе, како у време гоњења вере тако и у време мира. Авва Атанасије рече: „Буди мучен савешћу, умри греху, умртви уде земаљске, и бићеш мученик по жељи својој. Они су се борили c царевима и кнежевима, – имаш и ти цара греха, ђавола, и кнежеве демонске. Пре су били кумири, капишта и идоложртвеници. И сад постоје они у души мислено. Ко је роб блуда, тај се клања идолу Афродите. Ко се гневи и јари, тај се клања идолу Ареја. Ko je среброљубив и затворен према муци и беди суседа свога, тај се клања идолу Хермеса. Ако се уздржиш од свега овога, и сачуваш себе од страсти, победио си кумире, одрекао си се зловерија, и постао си мученик за веру.“ И тако, дакле, не мора човек нарочито чезнути за гоњењем и мучеништвом. Може свак и у свако време трпети мучеништво ради Христа и Његовог Јеванђеља.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам силазак Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како се сви људи диве и чуде слушајући апостоле где говоре разним језицима,
2. како се неки подсмевају говорећи: накитили су се вина!

БЕСЕДА
о проклетству човека који се узда у човека

Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово. (Јерем. 17, 5)

Кад човек одступи срцем од Господа, онда се он обично узда у људе и у себе – јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје. Кад је већ одрешио свој чун од лађе Божје, не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање но – другога му нема! Плачевно уздање над бездном пропасти но – другога нема!
Но, о небо и земљо, зашто одреши човек свој чун од лађе Божје? Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуна кад нађе да ће му бити боље осамљену на бурним таласима него ли у дому Божјем и покрај скута Божјег! С ким направи савез кад раскиде савез с Богом? Да ли с неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље!
Да је проклет човјек који се узда у човјека! Ово је Бог рекао једанпут, а људи хиљаде пута. Разочарани у своме уздању у људе, људи су хиљаде пута проклињали онога ко се узда у човека. Бог је рекао само оно што су људи и сувише добро искусили и искуством својим утврдили, на име: како је заиста проклет човек који се узда у човека!
Зато да се у Бога уздамо, браћо моја, у Бога, који је тврда лађа на бури, и не изневерава. Уздајмо се само у Њега, јер свако друго уздање је ђаволска обмана. У Тебе се уздамо, о Господе, тврђо наша и уточиште наше. Ти нас вежи уза Се и не дај нам одрешити се, ако ми, по безумљу и проклетству, покушамо одрешити се од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо