Дакле, ваља у суботу добро чинити (Мт.12,12). То је Господ рекао по исцељењу човека са сувом руком у синагоги, у суботњи дан, и то на прекор фарисејима који су заповест о суботном мировању довели дотле да су чак избројали колико корака се тога дана може направити. Међутим, пошто ни добра дела није могуће чинити без кретања, они их се радије одрицаху, него да попусте прекомерно кретање. Спаситељ их је више пута због тога изобличавао. Јер, у суботу се захтевало уздржање од животних брига, а не од дела благочашћа и братољубља. У Хришћанству се, уместо суботе, празнује недеља са истим циљем – уздржавати се од животних послова и дан посвећивати искључиво делима по Богу. Хришћанско здравоумље никад није ишло до фарисејског ситничарења, односно до неделатности у недељу. Међутим, дозвољено разрешење за делање у тај дан далеко је превазишло границу исправности. Неделање у дан суботе је фарисеје удаљавало од чињења добрих дела, док Хришћане одвлаче делатности које oни себи дозвољавају у недељни дан. Уочи недеље – позориште, а затим свакакво друго увесељавање. После тога – преспавано јутро: у цркву се нема кад. Неколико посета, ручак, увече опет увесељавања. Тако се све време посвећује стомаку и наслађивању осталих чула, а о Богу и добрим делима се нема кад мислити.

Повратак на Свето писмо