Посланица Светог Апостола Павла Титу, зачало 301 (1,15-16; 2,1-10)
15. Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест. 16. Говоре да знају Бога а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. 1. А ти говори што приличи здравом учењу. 2. Старци да буду трезвени, скромни, мудри, здрави у вери, у љубави, у трпљењу. 3. Старице такође да се држе како доликује светима: да не клеветају, да много не робују вину, да уче добру, 4. да уразумљују младе жене: да воле мужеве, да воле децу, 5. да буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на реч Божију. 6. Тако и младиће саветуј да буду честити. 7. У свему покажи себе за углед у добрим делима: у учењу исправност, честитост, чистоту, 8. реч здраву, беспрекорну, да се посрами противник немајући ништа лоше рећи за нас. 9. Робови да буду послушни својим господарима, да им буду угодни у свему, да не противрече, 10. да не краду, него да показују потпуну верност у свему, да би науку Спаситеља нашег Бога красили у свему.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити „житејско“, и рећи: „Житејско“ на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно „житејско“, а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?
Повратак на Свето писмо