МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица 2. по Духовима
Недеља 2. по Духовима
27.06.1976
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јун 1976.
1   Уторак
2   Среда
3   Четвртак
4   Петак
5   Субота
6   Недеља
7   Понедељак
8   Уторак
9   Среда
10   Четвртак
11   Петак
12   Субота
13   Недеља
14   Понедељак
15   Уторак
16   Среда
17   Четвртак
18   Петак
19   Субота
20   Недеља
21   Понедељак
22   Уторак
23   Среда
24   Четвртак
25   Петак
26   Субота
27  ▶ Недеља
28   Понедељак
29   Уторак
30   Среда

Посланица Светог Апостола Павла Римљанима, зачало 81 (2,10-16)
10. а слава и част и мир свакоме који чини добро, а најпре Јудејцу и Јелину; 11. јер Бог не гледа ко је ко. 12. Јер који без закона сагрешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагрешише, по закону ће се осудити. 13. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. 14. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; 15. они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто сведочи савест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају, 16. на дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мом кроз Исуса Христа.
Јеванђеље Матеј, зачало 9. (4,18-23)
18. А идући покрај мора Галилејског виде два брата. Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, где бацају мрежу у море, јер беху рибари. 19. И рече им: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.” 20. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. 21. И отишавши одатле виде друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, где крпе мреже своје, и позва их. 22. А они одмах оставише лађу и оца свога и пођоше за њим. 23. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповедајући јеванђеље о Царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети пророк Јелисеј. Живео на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости.

2. Свети Методије, патријарх цариградски. Родом из града Сиракузе у Сицилији. По свршетку светског школовања замонаши се и почне се подвизавати у манастиру. Патријарх Никифор узме га к себи на службу. У време иконоборачких царева прочуо се свуда као одлучни бранилац иконопоштовања. Опаки цар Теофило заточи га због тога на једно острво, у тамницу, са два обична разбојника, где проведе пуних седам година, у влази, без светлости и без довољно хране, као у гробу. У време благочестиве царице Теодоре и сина јој Михаила, ослобођен и изабран за патријарха (по ранијем пророчанству светог Јоаникија Великог). Прве недеље Великог поста Методије свечано унесе иконе у цркву, и написа канон у част иконе. Не могући му никако доскочити, скверни јеретици најмише неку жену, која изјави, да патријарх с њом има нечисте телесне односе. Цео се Цариград узбуни од те клевете. Не знајући како иначе да докаже своју невиност, патријарх пређе преко стида и свуче се наг пред судом, који је сам тражио, и показа своје сухо и од поста измождено тело. Суд се очигледно увери, да је патријарх оклеветан. Народ чувши за ово, обрадује се, а јеретици постиде. Тада и она жена призна, да је наговорена и плаћена, да ту клевету изнесе на светитеља Божјег. И тако они који су мислили нанети срам Методију, и нехотице му повећају славу. Овај велики исповедник вере мирно је скончао 846. године и преселио се у Царство Божје.

3. Свети Јован, митрополит евхаитски. Прозван Маврон. Врло образован но у исто време и духован муж. Тек у старости при цару Алексију Комнену, постане митрополитом евхаитским. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије, Григорије Богослов и Јован Златоуст (в. 30. јануар) и објаснили му, како су они сва тројица подједнако прослављени на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та три светитеља већи, а ко мањи. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, и канон Ангелу Хранитељу, а поред тога оставио је и друге корисне списе. Скончао мирно 1100. године.

4. Преподобни Нифонт. Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше“. Најзад рече: „Време је да идем!“ И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.

Шта помаже благо и свет овај убав,
Шта власт сва и сила кад је човек губав?
Војвода је Неман, но губом покривен
Сав од губе бео, ка’ од гноја сливен.
Па војвода жури к Божијем човеку,
Само још од њега надајућ се леку,
C целим караваном одела и злата,
To Божјем човеку нека буде плата!
Јелисеј му рече да Јордану ходи
И седам се пута окупа у води.
Расрди се Неман у својој несрећи:
– Немамо л’ ми’река, бистријих и већи?
И хоћаше хитно дома да се врати,
Но мудри га слуга од тога одврати.
Господару, рече, хитно не одступај,
Гле, Јордан је близу, иди се окупај!
Послуша га Неман, к Јордану пожури
И седам се пута у реку загњури.
Здрав постаде Неман, проказа одлете,
Здрав постаде Неман и чист као дете.
Бог је један, викну, Богу Израиљу,
Он чудеса славна чини у обиљу!

РАСУЂИВАЊЕ
„Неће нас спасти место, ако не творимо вољу Божју“, вели премудри Златоуст. За некога монаха прича се, како је живео у једном манастиру, где су га пет сабрата волели a један вређао. Због овог једног, који га је вређао, он се пресели у други манастир. У том другом манастиру пак осморица су га волели a двојица вређали. Он побегне у трећи манастир. Но ту су га седморица волела a петорица вређала. Он пође у четврти манастир. Но успут се размисли: „Докле ћу ја бежати c места на место? У целом свету нећу наћи покоја. Боље да постанем стрпљив,“ Извуче хартију и написа крупним словима: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ Када ступи у четврти манастир, и ту су га једни волели a други вређали, Но он је почео стрпљиво подносити увреде. И чим би га неко увредио, он би извадио ону хартију и читао: „Све ћу да отрпим ради Исуса Христа, Сина Божјега.“ И тако стрпљивошћу успео је да га сви заволе. И остао је на том месту до смрти.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно хођење Господа по води као по суху (Мат. 14, 25) и то:
1. како Господ ходећи сам врхом воде зове и Петра: ходи! Петар полази но због мале вере почиње да тоне,
2. како и мене Господ призива да ходим поврх страсне влаге и буре, и како и ја полазим но тонем због мале вере

БЕСЕДА
о смерности као претечи славе

Прије славе иде смјерност. (Приче Сол. 75, 33)

Овде је реч о правој слави а не о лажној; о слави непролазној а не о слави умирућој. Слава која је од људи слава је умирућа, а слава која је од Бога слава је непролазна. Кога људи прославе, није прослављен, а кога Бог прослави, тај је прослављен. Ви примате славу један од другога, а славе која је од једнога Бога не тражите (Јов. 5, 44), рекао је Господ књижевницима јеврејским. Видите, како Господ разликује славу људску од славе божанске. А за Себе је Он рекао: Ја не примам славе од људи (Јов. 5, 41).
Ко тражи славу од људи, тај иде путем гордости, а ко тражи славу од Бога, тај иде путем смерности. Нико без смерности није прослављен од Бога. Светитељи Божји били су најсмерније слуге Божје. Превеликом смерноћшу одликовала се и Пресвета Богородица. Својој превеликој смерности она је приписивала избрање своје за Матер Божју: яко призрje на смиренiе раби своея. Но најсмернији од најсмернијих био је сам подвигоположник Господ наш Исус Христос. У Његовом земаљском животу смерност је увек ишла пре славе. И у нашем животу, браћо, мора тако бити, ако желимо истинске славе. Јер ако смерност не иде пре славе, слава никад доћи неће.
О Господе Исусе, узоре и учитељу смерности, славо наша једина, и Прослављачу свих смерних и кротких, надахни нас неизреченом смерношћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024