1.
Спомен Првог васељенског сабора. Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године, у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа Вере. Но, осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад, прописао је двадесет канона.
2.
Света мученица Теодосија Тирска. У време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, окружена многим другим спасеним девојкама, и рече: „Видите ли, колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити?“ А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године.
3.
Преподобна мученица Теодосија. Рођена по молитви њене матере светој мученици Анастасији, која јој се јави и рече, да ће родити. Родитељи је посвете Богу, и рано је даду у женски манастир (свете Анастасије). По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља, Богородице и свете Анастасије, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина, иконогонитеља, и прими двогуби венац: девичански и мученички, 730. године.
4.
Свети Александар, епископ александријски. Први повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године.
5.
Свети Јован Јуродиви, Устјужски чудотворац.
6.
Свети мученик Нан (Јован) Солунски. Пострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни.
7.
Свети мученик Андреј Хиоски. Пострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду.
8.
Пад Цариграда. Због грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI.
Цар Константин храбро Цариград брањаше
A y себи Богу тихо се мољаше:
– O Свевишњи Боже, што c небеса гледаш
И неправди правду победити не даш,
Хришћани сe о Тe много огрешише
И законе Твоје грдно погазише.
Без Твог допуштења ова борба није,
Због грехова људских крв се ова лије.
Је ли Твоја воља, да град овај падне,
Охрабри ми народ, дa се не препадне,
Да крст не погази, у ислам не oде,
Нo дa ропство трпи до нове слободе.
Нека и роб буде, и нек буде слуга,
Нек се на њег’ сручи мрзост и пopyгa,
Ал’ нека отрпи с надом и кајањем,
И за грехе бивше уздисањем,
Док не спере грехе, и све зло не плати,
И докле се к Теби свецело не врати.
Имадне ли Тебе, он ћe богат бити,
Сва отета блага Ти ћеш заменити.
Цариград на земљи био ил’ не био –
Цариград на небу Ти си постројио,
Где царујеш славно са свецима Својим.
Пред тим Цариградом ево и ја стојим.
O смилуј се, Блаже, нашој грешној души,
Кад се зида ново, нек се старо руши!
РАСУЂИВАЊЕ
O како је велика била неустрашивост светих људи и светих жена! Кад читамо њихова житија, у нама се и невољно буди и стид и понос – стид, што смо ми толико изостали иза њих; понос, што су они од нашега рода хришћанскога. Ни болест, ни тамница, ни изгнанство, ни муке, ни понижења, ни мач, ни понор, ни огањ, ни вешала, нису могли поколебати узвишени мир душа њихових, чврсто привезаних за Христа, крманоша васионе и људске историје. Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак – проћи ћe!“ (Nubicula est, transibit). И заиста тај мрки облачак убрзо је прошао, a Хришћанство је пустило још дубље свој корен и још више раширило своје гране по свету. Немоћна злоба Јулијанова против Христа завршила се после неколико хитрих година Јулијановим узвиком у самртном ропцу: „Назарећанине, Ти си победио!“ Зашто да се страшимо ми, синови Божји, нечега чега се Бог, Отац наш, не страши?
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светог у тајни брака и то:
1. како та благодат даје извесно достојанство начину размножавања рода људског,
2. како она чини чесан брак сликом Христове везе са Црквом.
БЕСЕДА
о двојакој тајни брака
Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за цркву. (Еф. 5, 32)
Велика је тајна у томе што човек оставља оца својега и матер и прилепљује се к жени својој. Сам апостол, који се узвишавао до трећега неба и видео многе тајне небеске, назива брак телесних људи на земљи тајном великом. То је тајна Љубави и живота, и од ње је већа само тајна Христове везе са Црквом. Христос се назива Жеником, а Црква Невестом. Христос толико љуби Цркву, да је због Ње оставио Оца Свога небеског – остајућ с Њим наравно у јединству сушности и божанства – и сишао на земљу, и прилепио се к цркви Својој, и за Њу пострадао, да би је крвљу Својом очистио од греха и сваке скверни, и учинио ју достојном назвати се Његовом Невестом. Љубављу Својом Он греје Цркву, крвљу Својом храни је, и Духом Својим Светим оживљава и освештава и украшава. Што је муж жени, то је Христос Цркви. Муж је глава жени, а Христос је глава Цркви. Жена слуша свога мужа, и Црква слуша Христа. Муж љуби своју жену као своје сопствено тело, и Христос љуби Цркву као Своје сопствено тело. Муж љуби жену као себе самог, а жена се боји мужа, а Христос љуби цркву као Себе самог, а Црква се боји Христа. Као што нико не мрзи своје тело, него га греје и храни, тако и Христос греје и храни Цркву као Своје тело. И појединачна душа људска је невеста Христа Женика, и скуп свих верних невеста је Христа Женика. Какав је однос једног верујућег човека према Христу, такав је однос целе Цркве према Христу. Христос је глава великог Тела, које се зове Црква, и која је делом видљива а делом невидљива.
О браћо моја, тајна је ово велика! Она нам се открива по мери наше љубави према Христу и страха од суда Христовога.
О Господе, Спаситељу благи, очисти и спаси и украси душе наше, да би се удостојиле бесмртног и неисказаног јединства с Тобом у времену и вечности. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
