1. Св. муч. Прокл и Иларије. Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?“ упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос, и надежда моја Бог мој“. Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не би пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да неби пали у вечне муке!“ Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин“. После многих мучења, обојица бише на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.

2. Преп. Михаил Малеин. Човек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости повуче се на гору Малеа, код Св. Горе, где се подвизаваше, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика, од којих је најзнаменитији св. Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940 год.

3. Св. муч. Голиндуха. Персијанка; ступила у брак с неким персијским волхом, и живела у браку три године.Тада имала виђење ангела, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она по том напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година, и не поколеба се у вери. По том беше бачена у неку јаму, но би спасена Богом, и пред неку страшну змију, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој, да је оскврне, Бог је учини невидљивом за њихне очи. Удивљени њеним страдањем многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим, где изобличи јерес Севирову, која је учила, да је божанство у Христу пострадало, због чега су читали: Святый Боже, Святый крeпкій, Святый безсмертный, распнийся за ни, помилуй насъ! Најзад проповедајући веру праву мирно скончала близу града Нисивије, 587. год.

4. Св. Вероника. То је она крвоточна жена, коју је Господ исцелио (Мат. 9, 20). Из благодарности према Господу своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, пред којом се она молила Богу. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева, да су се статуе светитељске употребљавале у источној цркви. Као што је познато то је доцније постао општи обичај западних цркава. Св. Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно.

5. Св. муч. Теодор и Јован. Отац и син, по пореклу Варјази, који беху крштени па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе.


РАСУЂИВАЊЕ
Ткиво правде је тање од свиле, али трајно и некидљиво, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност, тада незнабожни Кијевљани, упућени самим демоном, решише да принесу на жртву идолима Јована, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова“ потражише од Теодора сина, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи, нека дођу сами и узму мога сина“. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти, крсти и свој народ, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских, Теодора и Јована, подиже храм Пресвете Богородице.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесну казну и исцелење Марије сестре Мојсејеве (IV Мојс. 12), и то:
1. како Марија викаше на Мојсеја, кроткога мимо све људе на земљи;
2. како ју казни Бог изненадном губом, и како је Бог исцели по молитви Мојсејевој;
3. како оне који вичу на Божје људе и данас постиже казна Божја.

БЕСЕДА
о држању Божјем према поноситим и према смерним

Бог се поноситима супроти,
а пониженима даје благодат. (I Пет. 5, 5)

Пред ким и пред чим то, браћо, човек може бити поносит? Да ли пред ангелима? Гле, ангели су бесмртни а човек је смртан. Или пред људима? Гле, он је зависан од многих људи, и смртан као и сви људи. Или пред животињама? Но како би живео без службе животиња? Или пред сунцем и звездама? Но без њихове светлости тетурао би се неколико дана у мраку и нестало би га. Или пред травом? Но трава му је главна храна. Или пред црном земљом? Но од земље му је тело саздано. Или пред мртвим? Но без њих не би дошао у живот. Или пред живим? Но живих је тако много, да је он међу њима као један кончић у ћилиму. Пред Богом? Но да није воље Божје, њега не би било ни међу живима ни међу мртвима. Пред ким то и пред чим то, браћо, човек може бити поносит? Пониженим и смиреним Бог даје благодат. То јест даје им све оно што им треба, све оно зашто се они Богу моле у понижењу и смирености својој. Ко су то понижени и смирени? То су они који осећају своју немоћ и потпуну зависност од Створитеља свога. Они су пуни као море и зависни као море. Која је вода пунија од мора, и која зависнија од киша и притока? А поносит је као затворен бунар, затворен од неба и од земље, и самодовољан док је пун. Но као затворен и одсечен он мора брзо да се испразни.
Мудро каже мудри Соломон за Бога: подсмијевачима он се подсмијева, а кроткима даје милост (Приче Сол. 3, 34). Но Божје подсмевање није злурадо као људско подсмевање него је оно жалење и гнев. Нити је Божја милост ограничена као људска милост него је она милост царска, која изненађује својим сјајем, красотом и безграничношћу.
О Господе Боже, Створитељу наш, укроти срце наше кад се надме поноситошћу, и укроти ум наш кад се надме поноситошћу, и помози нам да се у часовима поноситости наше ништавне сетимо Крста на Голготи и Сина Твог Јединородног, у крви и мукама за нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо