1.
Св. муч. Евлампије и Евлампија. Брат и сестра, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана, налепљену на зиду, насмеја се тој наредби, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати, да се одрече Христа, поче и Евлампије саветовати судију, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу, па у зажарену пећ, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину.
2.
Св. мученици Зографски. Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи, и то 22 монаха, са игуманом својим, и 4 световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, а у заштиту Православља, беше се дигао српски краљ Милутин.
3.
Преп. Теофил исповедник. Пореклом македонски Словенин негде од Струмице. Млад се замонашио, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина, и погинуо би том приликом, да не успе убедити кнеза Ипатика, судију свога, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу, и он се врати у свој манастир, где мирно сконча 716. год и пресели се у радост Господа свога.
4.
Св. муч. Теотски. Официр римски у Антиохији за време Максимијана. Када га цар нуђаше да принесе жртву идолима, он одговори: „ја верујем у Христа Бога, и Њему ћу принети на жртву себе – жртву живу.“ С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким.
5.
Преп. Васијан. У време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. год. Велик беше његов подвиг, велика и чудотворна сила, коју му Бог дарова. Имађаше око 300 ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм, који још и данас постоји.
Зографски јунаци, витези истине,
Православној вери жртву принесоше,
Посрамише горде, безочне латине
У царство се Божје душом уздигоше.
У пламену кула, пламен к небу греди,
У огњу монаси Богу хвалу дижу,
Небо с ангелима у тај призор гледи,
Под кулом крвници као црви гмижу.
Ту игуман Тома, к’о родитељ прави,
Своју браћу храбри и псалме почиње.
Смрти се не боји ко Господа слави,
Погинути не ће ко за Бога гине.
Жртва се принесе, а жртвеник оста,
Одлетеше душе, сагореше тела,
Због те жртве Зограф још славнији поста.
Остаде му слава вечита и цела.
Свети Ђорђе витез витезе негује
И Божија Мајка – небесне грађане –
Витезима правде Црква се радује,
То су њена деца, њене плодне гране.
РАСУЂИВАЊЕ
По Промислу Божјем највише чудеса и небеских јављања бива у време мучења слугу Божјих. У онај дан када су латини пошли на манастир Зограф, неки старац монах имао је послушаније у винограду на пола сата далеко од манастира, и у своје одређено време читао је акатист пред иконом Божје Матере. Но када је он почео произносити реч “ радуйсја!“ на једанпут од иконе дође му глас: „радуј се и ти старче! Бежи одавде што пре, да те не задеси несрећа; или извести братију манастира, да се закључају, јер су богопротивни латини напали на ову Гору, коју ја изабрах, и већ се находе близу“. Устрашени старац падне ничице на земљу, и у страху узвикне: „како ћу ја Тебе, Царице, моју заступницу оставити овде?“ На то опет дође глас: „не брини о мени, но иди журно!“ Старац одмах оде у манастир. Но када стиже пред врата манастира, погледа и виде пред вратима ону исту своју икону Божје Матере. Икона чудесним начином беше стигла у манастир пре њега. Удивљени старац исприча игуману и братији све шта му се јави, и сви чувши то прославише Бога и Матер Божју. – Једном у време празновања 26 мученика у Зографу, 10. октобра 1873. год, беше велико ноћно бденије. Ноћ беше без месечине. У пола ноћи, док монаси појаху, и читаху житије св. Мученика у храму, наједанпут се чу неки шум у храму, а над храмом појави се огњени стуб од земље до неба, тако светао, да се на пољу све видело на далеко као у подне. Та чудесна појава трајала је око четврт сата, и после ишчезла.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно јављање Бога пророку Илији (I Цар. 19), и то:
1. како Илија заморен од неправде људске помоли се Богу да умре;
2. како га Бог утеши Својим јављањем на Хориву;
3. како беше јак ветар, па трус, па огањ, и најзад глас тих и танак – глас од Бога.
БЕСЕДА
о мукама Давидовим и пророчанству мука Христових
Опколише ме пси многи, чета злих веза ме,
прободоше руке моје и ноге моје. (Пс. 21, 17)
Ово је тајанствени доживљај покајника Давида, и у исто време јасно пророчанство Христових страдања.
И сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени (II Тим. 3, 12), вели апостол Павле. Када је цар Давид грешио, ђаволи му се нису јављали нити га узнемиравали. Но када се почео кајати и живот свој управљати на пут Божји, тада су га ђаволи зли опколили, и почели га држати и мучити. Овде ни је реч о људима него демонима, који се или сами јављају покајнику или га муче преко људи. Не би Давид назвао људе Божје, круну створења Божјег, псима; него је псима назвао демоне, који се јављају људима праведним било као пси, било као змије, било као црнци, било као лавови, било у ма ком другом облику. А да он овде под псима разуме зле духове, можемо се уверити из живота великих подвижника, којима су се демони, ради застрашавања, јављали у виду паса. И још се можемо у то уверити из речи Господа Спаситеља, које је са крста изрекао:
Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34)! То значи, не чине своју вољу, него вољу нечију туђу, на име демонску. Пси многи и чета злих сабраше се, да униште Христа Господа. Кад није могао ђаво – искушач да победи Господа на Гори Искушења својим лажним обећањима, тада је са свом силом својом навалио био, да га уништи кроз људе смрћу бешчесном на крсту. Погледајте браћо, како је јасно пророчанство! Прободоше ми руке и ноге моје. Ни на кога у свој историји света те се речи нису могле однети осим на распетог Спаситеља. Но то пророчанство иде у све појединости: разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку. Све се збило како је пророковано, – али све! Но ђаво се преварио у рачуну. Он је мислио да смрћу уништи јачега од смрти. Он је мислио да обешчасти Онога који једини даје част сваком створењу. Господ Христос је Својим славним васкрсењем победио и посрамио ђавола и сву чету његових паса, и дао нама људима силу и власт над њима. Сав свет незнабожачки није могао одагнати једнога демона; а ми смо у стању именом Христовим и крстом Његовим одагнати, као дим, легионе демона, јер су демони после Христа постали као пребијени и плашљиви пси. О Господе Победитељу и Спаситељу – Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
