1.
Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски. Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго“, 373. године (в. 2. мај).
2.
Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.
Мудрост се засија кроз Атанасија,
И људе осветли истина Божија.
Познадоше људи: мудрост ниje трка,
Но сваком је слатка, ко је до дна срка,
Свакоме је драга, ко за њу пострада,
Коме прво у свет сва утрну нада.
Ко по свету ходи ко по старом гробљу,
O људима мисли ко o слабом робљу,
O пет земних копна каo пет игумана,
Ka o пет локава у пет океана –
Том је Христос мера, ким се вечност мери.
Те се мере држи утврђен у вери,
Ко ту меру позна, одустат је неће,
Јер за тајне света другу наћи неће;
Свака друга мера, поред све напреге
He стиже до Алфе нити до Омеге,
Но вара ко месец што по води гмиже.
A личи да до дна, до дна воде стиже.
Христос премашује оба краја света,
Где се драма кончи и где је почета.
Од свију је тајни Он тајна највећа.
Од Свога Рождества до крсног Распећа
Од Крсног Распећа па до Васкрсења –
Он је права мера свих Божјих створења,
Њима мерећ муке усред светске хуке
Светитељи Божји страдаше – без муке.
РАСУЂИВАЊЕ
На питање, зашто се Бог Син јавио свету у телу човечијем а не у облику друге неке твари, умни светитељ Атанасије овако одговара: „Ако питају, зашто се Он није јавио у виду неке боље твари, нпр: као сунце, или месец, или звезде, или огањ, или етар, него баш као човек? То нека знају, да Господ није дошао да покаже Себе него да излечи и научи страдалнике. Јер јавити се само и зачудити гледаоце, значило би доћи на показ. Исцелитељу и учитељу нужно је било не само доћи но послужити на корист невољника, и јавити се тако како би то (јављање) било подношљиво за невољнике… Ниједна твар није била у заблуди у погледу Бога осим једног човека: ни сунце, ни месец, ни небо, ни звезде, ни вода, ни етар нису изневерили свој чин, него, напротив, знајући Творца свога и цара-Слово, они сви пребивају каквим су и створени; само су се људи удаљили од добра, и истину заменили обманом, и част, припадајућу Богу, као и знање о Њему, пренели на ђаволе и људе, извајане од камена… Шта има, дакле, невероватно у томе што се Слово (Син Божји) јавило као човек да спасе човечанство?“ Заиста и ми питамо невернике наших дана: у каквом бисте облику ви желели да се Бог јавио ако не као човек?
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса под клеветом и срамотом ради нашег спасења и то:
1. под клеветом и срамотом од стране књижевника и старешина јудејских,
2. под клеветом и срамотом од многих данашњих књижевника и старешина,
3. под клеветом и срамотом свакога од нас, који се у Његово име крстисмо а Његов закон не испунисмо.
БЕСЕДА
о опасности
Нека буду бедра ваша запрегнута, и свијеће запаљене. (Лк. 12, 35)
То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа, тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да бисмо лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.
Тесним путем, браћо, улази се у Царство Божије. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.
О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
14. И он уставши, узе дете и матер његову ноћу и отиде у Египат. 15. И би тамо до смрти Иродове — да се испуни што је Господ рекао преко пророка који говори: „Из Египта дозвах сина свога.” 16. Тада Ирод, видевши да су га мудраци преварили, разгневи се веома и посла те погуби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. 17. Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи: 18. „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема.” 19. А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту. 20. И рече: „Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу детета.” 21. А он уставши, узе дете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву. 22. Али чувши да Архелај царује у Јудеји уместо Ирода, оца свога, побоја се онамо ићи, него, примивши у сну заповест, отиде у крајеве галилејске. 23. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци да ће се Назарећанин назвати.