1. Преп. Харитон исповедник. Угледан и благочестив грађанин града Иконије. Запојен духом своје земљакиње св. Текле Харитон јавно исповедаше име Христово. Када поче љуто гоњење хришћана у време цара Аврелијана, Харитон одмах би изведен на суд пред хегемона. Рече му судија, да се поклони боговима (тј. идолима), на што му Харитон одговори: „Сви ваши богови су бесови, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи“. И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога, Творца свега, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери, да му цело тело беше покривено ранама, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове, која злотвора постиже у то време, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону, где опет временом би основана друга обитељ, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ, Сукијску, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког.

2. Св. пророк Варух. Ученик и верни пријатељ великога пророка Јеремије. Прорицао повратак Јудеја из ропства Вавилонског, пропаст Вавилона и долазак Сина Божјег на земљу. Држи се, да је и он убијен био од Јевреја у Мисиру као и пророк Јеремија, у VII столећу пре Христа.

3. Св. муч. Марко пастир. У време Диоклецијана неки Магн, хегемон Антиохијски, пође у лов с војницима. Гонећи некаквог звера видеше војници, како звер прибеже Марку пастиру, који чуваше ту стадо своје. И стаде се звер умиљавати око Божјег човека Марка. Видећи то 30 војника и поучени од св. Марка повероваше у Христа, и одмах бише посечени. Хегемон веза Марка, доведе у град, и позва три брата ковача: Александра, Алфеја и Зосима, и поручи им, да направе мучитељске справе за мучење Марка. Но они сва тројица разговоривши се са св. Марком примише веру Христову, и отказаше поруџбину хегемонову. Хегемон их осуди на смрт, и нареди, те им се нали у уста растопљено олово. А светоме Марку по том би одсечена глава, и положена у храм Артемидин, од чега се тај храм Божјом силом сруши.

4. Св. муч. Вацлав краљ Чешки. Унук св. Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњим свети Вацлав је куповао незнабожачку децу, која су продавана као робље, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео Јованово Јеванђеље на чешки језик. Пренео мошти св. Вита и св. Лудмиле, бабе своје, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935. год. Мошти му почивају у Прагу.


РАСУЂИВАЊЕ
Руководећи домостројство овога света а нарочито цркве Своје свете Бог често чини изненадне потезе и мења злу судбу Својих слугу на добро. У животу св. Харитона то се показало више пута. После љутих мука Харитон беше бачен у тамницу и обречен на сигурну смрт. Но изненадно погибе цар Аврелијан, и под новим царем хришћански сужњи беху пуштени у слободу. Тако Харитон избеже смрт. Када пак путоваше за Јерусалим, ухватише га разбојници и одведоше у своју пећину; ту га оставише, а они одоше у пљачку, с тим да кад се врате уморе Харитона смрћу. У тој пећини беше неки суд с вином, у који се увуче змија отровна, напи се вина и избљува га, са једом, поново у суд. Када се вратише разбојници, они ожеднели од пута и жеге, напише се вина и један по један попадаше мртви. И тако и тога пута изненадним догађајем избави се св. Харитон од смрти. Наваљиваше Господ беде на слугу Свога, да би га бедама, као злато огњем, прекалио и очистио и за Себе више везао, а избављаше га од смрти зато што требаше Харитон да установљењем неколиких манастира и својим личним подвигом упути многе душе људске на пут спасења.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам промену цара Озије на зло (II Днев. 26), и то:
1. како се погорди и поквари Озија када се с помоћу Божјом беше осилио;
2. како погази закон, па узе кадионицу и хтеде у храму да служи на супрот протестима свештеника.

БЕСЕДА
о последњој молитви Христовој за верне

Оче, хоћу да и они које си ми дао
буду са мном гдје сам ја. (Јов. 17, 24)

Ево воздајанија трудбеницима Божјим! Ева славне награде следбеницима Христовим! Оно што Син Божји хоће, и Отац хоће, и Дух Свети хоће. А оно што Света Тројица хоће, оно бива. А шта хоће Господ Син Божји? Он хоће, да и ученици Његови буду са Њим заједно у царству небеском; и не само Његових 12 ученика него и сви они, вели Господ, који ме узвјерују њихове ријечи ради (17, 20). У те се и ми рачунамо, браћо моја, који се крстисмо и веру апостолску примисмо и одржасмо; али само под условом, ако се сами тога великог блага не одрекнемо неделима својим, одступањем од вере, нечистотом греха, богохулним речима и помислима. Оче, хоћу, говори Господ даље, да виде славу моју коју си ми дао. Нека нико не закључи из ових речи, да је Син мањи од Оца. Јер пре тога сам Господ говори Оцу Своме: Ја Тебе прославих (Јов. 17, 4). Видите ли, какво је равенство Оца и Сина, и каква је бесконачна љубав Њихова међусобна. Ја тебе прославих… и сад прослави ти мене, оче. Но да слава Христова не почиње на земљи и у времену, показују речи Господа Христа – славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. То није, дакле, слава земаљска ни времена, нити слава светска и људска, него слава небеска, вечна, непролазна, неисказива. Како, на име, хоће Син Божји да Га Отац прослави? На тај начин што ће ту небеску и вечну славу показати свима онима који Сина Његовог послушаше, за Њим пођоше и заповести Његове испунише. У тој слави жели човекољубиви Господ да и ми узмемо учешћа – не само апостоли него сви ми који се именом Његовим именујемо. О милости, о човекољубља! Догма нашег бесмрћа и живота вечног и славе вечне није од људи, браћо, него од самога Господа и Спаса нашег. О да нас само телесне бриге, леност на молитви, и узајамна мржња не одвоје од ове славе Христове, од живота бесконачнога!

О Господе благи и милостиви, опрости нам грехе наше и даруј нам царство Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо