Прва Посланица Светог Апостола Павла Коринћанима, зачало 127 (2,9-16; 3,1-8)
9. Него као што је написано: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе.” 10. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. 11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијег. 12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; 13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. 14. А телесни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. 15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. 16. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов. 1. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовним него као телесним, као малој деци у Христу. 2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, 3. пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку? 4. Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте телесни? 5. Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте, и то како Господ свакоме даде? 6. Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. 7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залива, него Бог који чини да расте. 8. А онај који сади и онај који залива једно су, и сваки ће примити своју плату према свом труду.