1. Св. муч. Јакинт. Младић, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано приношаше жртве идолима, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант, и рече цару: „Jа сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог“. Избијен, попљуван, саструган, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести, и после 8 дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108 год.

2. Св. Анатолије патријарх Цариградски. Најпре био презвитером у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана, би узведен на престо Цариградског патријарха 449 год. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском Сабору у Халкидону 451 год. Много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458 год. у време Лава Великог. Управљао црквом близу 9 година, и преселио се међу свете Јерархе у царству Божјем.

3. Преп. Александар. Рођен у Азији, школован у Цариграду, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: "Aко хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном." (Мат. 19, 21). Ове речи толико утицаше на њега, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ Неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ безпрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање претходне чреде. Путовао је много, без игде ичега, по источним странама, просвећивао људе вером Христовом, прео се с јеретицима, чинио чудеса благодаћу Божјом, остарео служећи Господу Христу, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430 год., где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу, којом Бог прославља свете слуге Своје.

4. Преп. Исаија Отшелник. Подвизавао се у Мисирском Скиту у V и VI столећу. Спомиње се у књизи св. Варсонуфија и Јована (одговор 249 и др.) као муж особите светости. Писао је многа поучења за монахе и отшелнике. Но од његових списа мало је преостало а много уништено од муслимана. Св. Исаија говорио је:
„Ум пре него се пробуди од сна лености налази се с демонима.
Круна свију добрих дела састоји се у томе, да човек положи сву наду своју на Бога, да прибегава к Њему једином свим срцем и свом снагом, да буде испуњен милошћу према свима, и да плаче пред Богом молећи се за помоћ и помиловање.
Какав је знак, да је човеку неки грех опроштен? „Знак да је грех опроштен јесте то што грех тај не производи више никаква дејства у срцу твом, и што си га ти заборавио до те мере, да у разговору о сличном греху, ти не осећаш никакве наклоности томе греху, као нечем сасвим туђем теби. То је знак, да си помилован.
Узалуд и молитве и подвизи човеку који таји у себи злобу на ближњега и жељу за осветом.
Старај се свим силама, да устима не говориш једно а у срцу имаш друго.“ Круна добродетељи јесте љубав, круна страсти јесте правдање грехова својих.“


РАСУЂИВАЊЕ
Љубав је свемоћна. Она може, између осталога, и олакшати судбу душа умрлих грешника. Православна црква тврди то одлучно, и настојава да се за умрле врше молитве и чини милостиња. Пребогата у сваком духовном искуству црква зна, да молитве и милостиња за умрле помаже овима у ономе свету. Света Атанасија игуманија (12 април) пред смрт завештала је својим сестрама да у току 40 дана после њене смрти сваки дан постављају трпезу за сиромашне и бедне. Њену заповест сестре су испуњавале само 10 дана, па онда престале. Тада се светитељка јави у пратњи два ангелаи рече сестрама: „Зашто сте преступили заповест моју? Знајте да се милостињом и молитвама свештеника за душе умрлих у току 40 дана умилостивљава Бог. Ако су душе умрлих грешне, то кроз то оне добијају од Господа опроштај грехова, а ако су безгрешне, то онда доброчинство за њих служи на спасење самих добротвора.“ Наравно, овде се мисли на милостињу и молитву у вези са великом љубављу према душама умрлих. Таква милостиња и молитва у истини помаже.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно претварање штапа у змију, и змије опет у штап (II Мојс. 4), и то:
1. како Господ, који је створио и змију и штап из прашине, може силом својом, а ради виших циљева, да обраћа мртво у живо и живо у мртво;
2. како и моју грехом осушену и умртвљену душу Господ може, по мојој вери и молитви, обратити у живот.

БЕСЕДА
о радости од вере у Христа

Којега (Христа)
не видјевши љубите,
и којега сад не гледајући новјерујући
га радујте се радошћу неисказаном. (I Пет. 1, 8)
То су речи светога Петра апостола. Он је Господа видео, и љубио Га је. Он је Господа гледао, и веровао у Њега. Баш због тога он похваљује љубав оних који Господа не видеше и веру оних који Га не гледаше очима својим. Сам је Господ рекао: благо онима који не видјеше и вјероваше (Јов. 20, 39). Благо онима који не видеше Господа, као што Га апостол виде, али Га ипак љубе љубављу апостолском. Благо онима који не гледају Господа, као што Га апостол гледаше, али Га ипак верују вером апостолском!
О браћо моја, ако не видимо Господа, ми видимо дело Његово, које је осветлило сву историју људску с краја у крај и просветлило духовним значајем сваку твар под небесима. Ако не видимо Господа, ми видимо цркву Његову свету, сазидану на крви Његовој пречистој, од многобројних светитеља и праведника и безбројних душа крштених у Његово име, кроз векове и векове. Ако не гледамо Господа лицем у лице, као што су Га апостоли гледали, ми верујемо да је Он међу нама у телу и крви којом се ми по Његовој заповести причешћујемо и причешћујући радујемо радошћу неисказаном.
Жив је Господ, браћо, и близу је Господ! То је вера наша непоколебљива, и то је искра огња, која разгорева срца наша у пламен љубави према Господу, живом и блиском.
Знати, да је Господ Створитељ наш из љубави сишао на земљу и јавио се као човек ради нас, и још знати, да је Он био умртвљен и да се јавио као жив – какви тврђи темељи требају нашој вери, и какво јаче оправдање нашој љубави?
Жив је Господ, браћо, и близу је Господ. И до у саме наше дане. Он се јавља многим праведним душама, које Њему служе са стрпљењем.

О Господе Живи, Ти би мртав и оживе – оживљуј и нас вером и љубављу до последњег издисаја нашег на земљи, да би се вером и љубављу удостојили видети се с Тобом лицем у лице као апостоли Твоји свети. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо