МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста поста - Цветна
Петак 6. седмице Великог поста
17.04.1886
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1886.
1   Четвртак
2   Петак
3   Субота
4   Недеља
5   Понедељак
6   Уторак
7   Среда
8   Четвртак
9   Петак
10   Субота
11   Недеља
12   Понедељак
13   Уторак
14   Среда
15   Четвртак
16   Петак
17  ▶ Субота
18   Недеља
19   Понедељак
20   Уторак
21   Среда
22   Четвртак
23   Петак
24   Субота
25   Недеља
26   Понедељак
27   Уторак
28   Среда
29   Четвртак
30   Петак


На 6. часу
Књига пророка Исаије (66,10-24)
10. Радујте се с Јерусалимом и веселите се у њему сви који га љубите; радујте се с њим сви који га жалисте. 11. Јер ћете сати сисе од утехе његове, и наситићете се, саћете и наслађиваћете се у светлости славе његове. 12. Јер овако вели Господ: „Гле, ја ћу као риеку довести к њему мир и славу народа као поток бујан, па ћете сати; бићете ношени на рукама и миловани на коленима. 13. Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 14. Видећете и обрадоваће се срце ваше и кости ће се ваше помладити као трава, и знаће се рука Господња на слугама његовим и гнев на непријатељима његовим.” 15. Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. 16. Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијенијех од Господа. 17. Који се освештавају и који се очишћају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињеће и ствари гадне и мише, сви ће изгинути, вели Господ. 18. А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. 19. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих који се спасу к народима у Тарсис, у Фул и у Луд, који натежу лук, у Тувал и у Јаван и на даљна острва, која не чуше гласа о мени нити видеше славе моје, и јављаће славу моју по народима. 20. И сву ће браћу вашу из свих народа довести Господу на дар на коњима и на колима и на носилима и на мазгама и на камилама ка светој гори мојој у Јерусалим, вели Господ, као што приносе синови Израиљеви дар у чисту суду у дом Господњи. 21. И између њих ћу узети свештенике и Левите, вели Господ. 22. Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ, тако ће стајати семе ваше и име ваше. 23. И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ. 24. И излазиће и гледаће мртва телеса оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу.


На вечерњи
Прва књига Мојсијева (49,33; 50,1-26)
33. А кад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом.

1. Тада Јосиф паде на лице оцу свом, и плака над њим целујући га. 2. И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу оца његова; и лекари помазаше мирисима Израиља. 3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба оним које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана. 4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците: 5. „Отац ме је мој заклео говорећи: 'Ево, ја ћу скоро умрети; у гробу мом, који ископах у земљи Хананској, онде ме погреби.' Па сада да идем да погребем оца свог, а после ћу опет доћи.” 6. А Фараон му рече: „Иди, погреби оца свог како те је заклео.” 7. И отиде Јосиф да погребе оца свог; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његова и све старешине од земље Мисирске, 8. а сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само децу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској. 9. И пође с њим и кола и коњика толико да беше војска врло велика. 10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с оне стране Јордана, плакаше онде много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана. 11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видеше плач на гумну Атадову, рекоше: „У великој су жалости Мисирци.” Зато прозваше оно место с оне стране Јордана жалост Мисирска. 12. И учинише му синови његови како им беше заповедио. 13. Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамри. 14. И погребавши оца свог врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који баху изашли с њим да погребу оца његова. 15. А браћа Јосифова видећи где им отац умре, рекоше: „Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.” 16. Зато поручише Јосифу: „Отац твој заповеди на смрти и рече: 17. 'Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и грех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твог'.” А Јосиф заплака се кад му то рекоше. 18. После дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: „Ево смо слуге твоје.” 19. А Јосиф им рече: „Не бојте се, зар сам ја место Бога? 20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ. 21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу децу.” Тако их утеши и ослободи. 22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца свог, и поживе сто и десет година. 23. И виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена; и синови Махира сина Манасина родише се и одрастоше на коленима Јосифовем. 24. И рече Јосиф браћи својој: „Ја ћу скоро умрети; али ће вас зацело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.” 25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: „Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.” 26. Потом умре Јосиф, а беше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

Приче Соломонове (31,8-32)
8. Отворај уста своја за немога, за ствар свих намењених смрти. 9. Отворај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме. 10. Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. 11. Ослања се на њу срце мужа њена, и добитка неће недостајати. 12. Чини му добро, а не зло, свега века свог. 13. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. 14. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. 15. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим. 16. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. 17. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. 18. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. 19. Рукама својим маша се преслице, и прстима својима држи вретено. 20. Руку своју отвора сиромаху, и пружа руке убогоме. 21. Не боји се снега за своју чељад, јер сва чељад њена има по двоје хаљине. 22. Покриваче сама себи гради, тако платно и скерлет одело јој је. 23. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. 24. Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. 25. Одело јој је крјепост и лепота, и осмева се на време које иде. 26. Уста своја отвора мудро и на језику јој је наука блага. 27. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лености не једе. 28. Синови њени подижу се и благосиљају је; муж њен такођер хвали је; 29. Многе су жене биле врсне, али ти их надвишујеш све. 30. Љупкост је преварна и лепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу. 31. Подајте јој од плода руку њезиних, и нека је хвале на вратима дела њена.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преп. Јосиф Песмописац. Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит, посетивши Солун, заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином, овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу, сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „Устани и следуј мени!“ Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и наједанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству, препоручујући га као: „Човека Божјег, ангела у телу, оца отаца“. У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883. год.

2. Св. мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња. У време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута, сестра епископа, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте, због чега навалише многи просиоци, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи, сви жреци објаснише цару, да је царица отрована од Фервуте, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине телa ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343. год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога.

3. Преп. Зосим. Монах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу, у VI столећу.

4. Преп. муч. Никита. Словенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима, Турци га ставе на муке, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу, 1808. год.

Слушкиња Господња, девица Фервута,
Ко невино јагње на заклању ћута,
Нити рече: јаој! нити рече: куку!
Но с радошћу прими и поднесе муку.
Она презре призрак и земаљске лажи,
Јер јој Господ беше од свег света дражи,
У царскоме двору болест и празнина
Без чудесне вере у Божијег Сина;
Међу жречевима тамнина проклета
Без познања Творца и небесног света.
Телесна лепота – камен спотицања,
Без љубави Божје, вере и надања
Фервута се зато сва жртвова Христу,
Све предаде свету осим душу чисту.
Њен телесни кавез мучитељ раздроби
Но не може душу живу да зароби;
Расече се кавез, душа у Рај оде,
У праву слободу из лажне слободе.
Прсну крв по земљи, тело земљом поста,
А Фервута жива у вечности оста.

РАСУЂИВАЊЕ
Ко прославља Бога, и Бог њега прославља. То се показало јасно и обилно у животу светитеља. Св. Јосиф Песмописац заиста прослави Бога и делом, и страдањем, и песмом. А Бог њега прослави и за живота и по смрти. За живота јави му се св. отац Николај у тамници и ослободи га тамнице. А када св. Јосиф премишљаше, да ли да спева канон св. апостолу Вартоломеју, јави му се овај апостол, обучен у беле одежде, и рече Јосифу да је Богу угодно да он спева тај канон. Када се Јосиф упокоји, дознаде један грађанин из Цариграда за славу, којом Бог прослави угодника свога. Тај човек беше дошао у цркву св. Теодора Фанерота, да се моли овоме светитељу, да му јави, где се сакрио један његов одбегли слуга. Јер св. Теодор беше познат у народу као светитељ који јавља где се налази нешто изгубљено или украђено, због чега беше и прозват Фанерот (Откривач). Три дана и три ноћи мољаше се човек, па кад не доби никаква одговора од светитеља, хтеде отићи. У том часу јави му се св. Теодор у визији и рече: „Што се љутиш, човече? Јосиф Песмописац растављаше се душом од тела, те смо били код њега; па кад се упокоји ове ноћи, сви ми, које је он славио песмама, спроведосмо душу његову на небеса, и пред лице Божје постависмо. Зато одоцних да се теби јавим“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како се душа Његова враћа из Ада поново у тело:
2. како Он Својом силом божанском, којом је васкрсавао друге мртваце, васкрсава и Своје сопствено тело.

БЕСЕДА
о цркви тела Господњега

Развалите ову цркву, и за три дана ћу је подигнути. (Јов. 2, 19)

Тако Господ говораше злобним Јеврејима за цркву тијела Свога. Но како злобним није дато ништа да разумеју, тако ни Јевреји не разумеше, и наругаше Му се. Господ их не укори за то, али што рече, оно се и зби. Јевреји разорише тело Његово, а Он Га васпостави и уздиже у слави и сили. Злобни казнише Бога разорењем, а Бог укори злобне сазидањем. Злобним је задовољство да покажу своју силу убијањем, а Богу је радост да покаже Своју силу оживљењем. Ништа краће није од тријумфа злобе нити ишта трајније од тријумфа Истине. Развалите ову цркву. Господ назива тело Своје црквом. Та црква, разваљена, била је стешњена у један мрачан гроб, и тешким каменом спречен јој приступ светлости. Но та црква није ни потребовала светлост од сунца; Она је имала Своју светлост, Своје Сунце Правде, које је изнутра светлило. Нежна небеска рука уклонила је камен од гроба, и Господ је устао у слави и сили. То што се десило једном са пречистим телом Христовим, дешавало се доцније више пута са Црквом Светих на земљи. Противници Цркве бездушно су гонили и мучили Цркву, разваљивали је и у таму сахрањивали. Но Црква је после таквих убоја и стешњења устајала са већом славом и силом. Као што је црква тела Његовог васкрсла, тако ће на крају крајева у пуноћи и савршенству васкрснути и Црква Светих Његових.

О Васкрсли Господе, не предај нас трулежи и вечној смрти, но васкрсни нас у живот бесмртни. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024