МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица четврта – Самарјанке
Среда седмице четврте - Преполовљење
11.05.1876
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Мај 1876.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11  ▶ Четвртак
12   Петак
13   Субота
14   Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак
31   Среда

Дела светих апостола, зачало 34 (14,6-18)
6. Схвативши то они побегоше у градове ликаонске, Листру и Дерву и у околину њихову, 7. И тамо проповедаху јеванђеље. 8. А неки човек у Листри сеђаше немоћан у ногама, будући хром од утробе матере своје, и никада не беше ходио. 9. Овај слушаше Павла где говори, који погледавши на њега и видевши да има веру да ће оздравити, 10. Рече снажним гласом: „Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје!" И он скочи, и хођаше. 11. А кад виде народ шта Павле учини, подиже глас свој говорећи ликаонски: „Богови постадоше слични људима и сиђоше к нама." 12. И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер он вођаше реч. 13. А жрец Зевса што беше пред градом њиховим, доведе јунце, и донесе венце пред врата, и с народом хтеде да принесе жртву. 14. А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје, и ускочише међу народ вичући и говорећи: 15. „Људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам благовестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; 16. који у прошлим нараштајима беше пустио све народе да иду својим путевима; 17. мада ипак не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем." 18. И ово говорећи једва умирише народ да им не приноси жртве (него да иде сваки својој кући. А док они онде борављаху и поучаваху),
Јеванђеље Јован, 26. зач. (7,14-30)
14. А већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше. 15. И чуђаху се Јудејци говорећи: „Како овај зна књиге а није се учио?" 16. Тада им одговори Исус и рече: „Моја наука није моја, него Онога који ме је послао. 17. Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или ја сам од себе говорим. 18. Који говори сам од себе, своју славу тражи: а ко тражи славу Онога који га је послао, тај је истинит и нема у њему неправде. 19. Није ли Мојсеј дао вама Закон? И нико од вас не извршава Закон. Зашто тражите да ме убијете?" 20. Одговори народ и рече: „Демон је у теби; ко тражи да те убије?" 21. Одговори Исус и рече им: „Једно дело учиних, и сви се дивите томе. 22. Мојсеј вам је дао обрезање, не што је оно од Мојсеја, него од отаца, и у суботу обрезујете човека. 23. Ако у суботу човек прима обрезање, па се тиме не нарушава Закон Мојсејев, зашто се на мене гневите што целог човека излечих у суботу? 24. Не судите по изгледу, него праведан суд судите." 25. Тада говораху неки од Јерусалимљана: „Није ли то онај кога траже да убију? 26. И гле, говори слободно и ништа му не веле. Да стварно не дознаше наши главари да је он заиста Христос? 27. Али овога знамо откуда је; а Христос када дође, нико неће знати откуда је." 28. Тада Исус повика у храму учећи и говорећи: „И познајете ме и знате откуда сам; и сам од себе нисам дошао, него је истинит Онај који ме посла, кога ви не знате. 29. Ја га знам, јер од њега јесам, и Он ме посла." 30. Тада тражаху да га ухвате, и нико не метну на њега руку, јер још не беше дошао час његов.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица. Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског, а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље, ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за Цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када потом цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо, многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње.

2. Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан. Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем.

3. Св. муч. Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.

Девица Керкира, и нежна и чиста,
Из царскога двора чу за име Христа,
И то свето име срцем јој завлада,
Те готова беше за њег’ да пострада.
Отац ћерку учи, но како? и чему?
– Бог је један, оче, поклони се Њему!
Његова је љубав кроз Христа јављена,
Том љубављу сад сам и ја ујазвљена.
Ја не жалим себе, нит’ се мука бојим,
Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. –
У пламену стоји Керкира девица,
Тиха, кротка, светла, као голубица.
Црвен пламен букти, сва тамница пуца,
Керкирино срце небојазно куца,
У срцу се гнезди молитва и нада,
Тиме она огањ не огањ њу свлада,
Устрељена дева љубављу божанском,
Растави се лако с таштином земаљском,
Тело јој разнеше смртоносне стреле…
Господ прими душу девице свецеле.

РАСУЂИВАЊЕ
Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински предвечним Богом.“ – Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив – може се рећи да је чак и мање појмљив – него догађај над догађајима: ваплоћење Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;
2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;

БЕСЕДА
о тражењу лица Господњега

Тражим лице твоје Господе! – Покажи
свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 4,7; 31,16)

Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!
О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, нећемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.
О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024