Посланица Светог Апостола Павла Јеврејима, зачало 308 (3,5-11; 17-19)
5. Мојсеј пак беше веран у свему дому његовом као слуга, за сведочанство онога што је имало да се каже, 6. док је Христос као Син над домом његовим; а његов дом смо ми, ако смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебиво одржимо. 7. Зато, како вели Дух Свети: „Данас, ако глас Његов чујете, 8. немојте да буду тврдокорна срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи, 9. где ме искушаваше оцеви ваши, испитиваше ме, а гледали су дела моја четрдесет година. 10. Зато се разгневих на покољење оно, и рекох: 'Свагда лутају срцем, а сами не познаше путева мојих;' 11. зато се заклех у гневу свом да неће ући у починак мој.” 17. А на које се Он гневио четрдесет година? Није ли на оне који сагрешише, чије кости остадоше у пустињи? 18. Којима ли се заклео да неће ући у починак његов, ако не онима који беху непокорни? 19. И видимо да не могоше ући због неверовања.
Јеванђеље Лука, зачало 102. (20,27-44)
27. И приступише неки од садукеја, који веле да нема васкрсења, и запиташе га, 28. говорећи: „Учитељу, Мојсеј нам написа: 'Ако коме умре брат који има жену, и овај умре без деце, да брат његов узме жену и да подигне потомство брату свом.' 29. Беше, дакле, седморо браће, и први узе жену, и умре без деце; 30. и узе други жену, и он умре без деце; 31. и трећи је узе исто тако; а тако и сва седморица, не оставише деце и помреше. 32. А после свих умре и жена. 33. О васкрсењу, дакле, којега ће од њих бити жена? Јер је седморица имадоше за жену. 34. И одговарајући Исус рече им: „Синови овога века жене се и удају; 35. а који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају; 36. јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења. 37. А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. 38. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи.” 39. А неки од књижевника одговарајући рекоше: „Учитељу, добро си казао.” 40. И не смедоше више ништа да га питају. А он им рече: 41. „Како говоре да је Христос син Давидов? 42. Када сам Давид говори у књизи Псалама: 'Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране, 43. док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.' 44. Давид, дакле, њега назива Господом; па како му је син?”
Охридски пролог
1.
Света мученица Јулијана и шест стотина тридесет мученика с њом. Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: „Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?“ Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.
2. Свети Петар Чудотворац, митрополит руски. Рођен у Волинској области, и у дванаестој години примио чин монашки. Био диван подвижник и иконописац. Основао манастир на реци Рати, и био игуман. И преко своје воље постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија. Као митрополит трпео доста од завидљиваца и јеретика. Управљао црквом осамнаест година као пастир добри и ревносни. За живота свога саградио себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају свете и чудотворне мошти. Упокојио се 1326. године и прешао у своју праву домовину.
3. Свети мученик Темистокле. Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.
Славна мајка Петра светитеља,
Када беше Петром бременита,
Сан уснила и у сну видела,
Како држи јагње на рукама,
Бело јагње c витким роговима,
Сред рогова дрво му прекрасно.
На дрвету миришљиво цвеће,
И пo цвећу плодови мирисни,
Свећама му гране искићене,
Светле свеће као сјајне звезде,
Па миришу небеским мирисом.
Сан се мајчин дивно остварио:
Јагње кротко Петра предобрази,
Рогови му – Петрово мужество,
Дрво красно – душа светитељска,
Шарно цвеће – множина врлина.
A плодови – дела милосрђа,
Свеће сјајне – вера у молитве.
Што се мајци у слици објави,
У Петру се показа на јави.
РАСУЂИВАЊЕ
Ка год се пење Царству Христовоме, мора наилазити на препоне. Те препоне су и многобројне и разнолике. Нарочито су опасна лукавства демонска. Зато сваки ревнитељ духовног живота мора бити особито опрезан, и не примати сваку светлу појаву из онога света као појаву божанску. Да се и враг може јавити као ангел светлости, то доказује и живот св. муч. Јулијане. Када ова света девица лежаше у тамници, јави joj се враг у светлости ангелској и поче је саветовати, да принесе жртву идолима, да је мучитељ не би више мучио. Устрашена Јулијана упита: „Ко си ти?“ Враг одговори: „Ангел сам Божји! Много се Бог o теби брине, зато ме и посла c поруком, да се покориш епарху, те да ти тело не буде мукама сатрвено; благ је Господ и опростиће ти то због немоћи твога израњављеног тела.“ Ужасну се мученица од ових речи и збуни се, па припаде c плачем на молитву Богу, да joj јави, ко је то што је говорио c њом. Тада joj дође глас c неба: „Храбри се, Јулијано, Ја сам c тобом, дајем ти власт и силу над оним који ти дође, и од њега самог узнаћеш ко је он.“ И ђаво би везан и приморан да призна, да је он онај исти, који Еву у Рају превари, који наговори Каина да убије Авеља, и Ирода да побије младенце витлејемске, и Јевреје да убију камењем Стефана, и Нерона да распне Петра стрмоглав a Павла да посече итд. И тако ова света девица, опасана силом Божјом, не даде се прелестити од злог духа, него га својом опрезношћу и топлом молитвом Богу победи.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам покајање Давидово и то:
1. како цар Давид не погреши докле би пастир и потчињени грађанин,
2. како згреши Богу као цар,
3. како одмах увиде свој грех, исповеди га и покаја се горко.
БЕСЕДА
о Илији пророку
Жив Господ сила, Бог Израиљев, пред којим стојим, неће бити ових година росе ни дажда докле ја не речем. (I Цар, 17, 1)
Страшно звуче ове речи за свако смртно уво, јер их човек изговори, човек подобострасан нама (Јак. 5, 17). Ви се питате, браћо, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући, добићете, рекао је, Спаситељ наш (Мат. 21, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо, и низводио огањ с небеса, и чинио друга чудеса моћна и страшна, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава, сва сила, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом, силом страшном, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог, да Илија умре, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња, целомудрена тела као дете, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас.
О Господе Живи, Боже пророка Твога Илије, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо
