1. Св. муч. Андреј Стратилат. Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

2. Преп. Теофан. Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Св. Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

3. Св. муч. Тимотеј, Агапије и Текла. Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.


РАСУЂИВАЊЕ
Кад нас невине снађе нека изненадна беда, не треба одмах да јадикујемо, него да гледамо у томе Промисао Божји, који кроз ту беду нешто ново и корисно за нас строји. Божественом Теофану, игуману Дохијарском, једног дана дође изненадна вест, да су Турци ухватили сина његове сестре, потурчили га и одвели у Цариград. Теофан одмах оде у Цариград, и успе с помоћу Божјом, да нађе свога сестрића и да га тајно изведе из Цариграда и доведе у свој манастир у Св. Гору. Ту га он поново врати у веру хришћанску, а по том и замонаши. Но братија стану роптати на свог игумана и на његовог сестрића из страха од Турака, јер се бојаху, да Турци не дознаду, те да не дођу и не разоре манастир. Не знајући шта друго да ради св. Теофан узе свог сестрића и удаљи се с њим тајно не само из Дохијара. него и из Свете Горе, и дође у Верију. Доцнија делатност Теофанова у Верији и у Наусу показала је, колико је она беда била корисна за цркву. Оно што Теофан никад не би успео да учини у Св. Гори, учинио је на овим другим местима, у која је избегао од оне беде. Наиме: основао је два нова манастира, у којима се временом спасавало мноштво инока и налазило утеху себи безброј људи. Још уз то и мошти његове свете усред народа хришћанскога, постале су источник исцелења на утврђење вере у многих неверних и маловерних. – Тако Бог премудро устројава судбе људске кроз изненадне беде, које се људима тренутно чине да иду на њихову коначну пропаст.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесни Промисао Божји у животу Давидовом (I Сам. 16), и то:
1. како дух Божји удаљи се од Саула због греха Саулова;
2. како зли дух нападаше Саула, те он тражаше једног гуслара (харфисту), да га разоноди;
3. како слуге цареве нађоше баш Давида и доведоше цару, да га са харфом блажи.

БЕСЕДА
о сили Господњој и немоћи идолској

Гле, Господ сједећи на облаку лаку
доћиће у Мисир, и затрешће се од њега
идоли Мисирски. (Иса. 19, 1)

Бежећи од цара Ирода, Фараона Јерусалимског, Господ је дошао у Мисир. Не рачуна се прави Израиљ по месту него по духу и делима. У време рођења Господа веће је зло царовало у Јерусалиму него некад у Фараонском Мисиру, као што често бива да кад верни отпадну од вере постају гори од неверних, који никад не познаше праву веру. И тако Мисир у оно време беше блаже и гостопримније место за Спаситеља света од Јерусалима. Сравни речи пророкове са речима, које ангел у сну рече праведном Јосифу: устани, узми дете и матер његову, па бјежи у Мисир (Мат. 2, 13), и одмах ћеш се уверити, да се Исаијине речи ни на кога другог не могу однети до на Христа Господа. Још више ћеш се утврдити у томе, кад чујеш и другог пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега (Ос. 11, 1).
Шта означава облак лак, на коме ће Господ доћи у Мисир? Означава тело Господа, у које ће Он обући Божанство Своје. Јер је тело човечје као згуснут облак, у коме душа станује. То је, дакле, пророчко виђење ваплоћеног Господа. Неки тумачи мисле, да облак лак означава и Пречисту Богоматер, која је дугим постом и молитвом и другим подвизима учинила тело своје лаким као облак. Нарочито је лак био тај облак – тело Богородичино – због одсуства страсти, које обремењавају људска тела.
О Господе свемилостиви, који желиш спасења свима људима, и не гледаш, ко је Јеврејин ко ли Мисирац, спаси и помилуј и нас, јер се у Твоје име уздамо непрестано. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо