Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: „Зашто се онда молити?“ Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: „Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас“. Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: „Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи“.

Повратак на Свето писмо