Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње. За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад – отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он влада, сам му се даје у ропство. Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и – свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони – и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност – и ето већ греха у унутрашњости! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несреће.

Повратак на Свето писмо