Цар начини свадбу за свога сина и посла по званице. Посла једном, па други пут. Међутим, званице не долазе због житејских брига: један је отишао у поље своје, други у трговину. Упућен је нов позив у другим сферама и брачна палата се напунила. Међу осталима, нашао се један који није био одевен у свадбено рухо. Због тога је избачен (Мт.22,2-14). Смисао приче је јасан. Свадба је – Царство небеско, позив – проповед Јеванђеља, они који су одбили позив – неверујући, а без свадбеног руха – верујући, али без живота по вери. Ко којој групи људи припада, нека сам просуди. Да смо звани – јасно је. Међутим, да ли верујемо? Опет, могуће је, као под општим именом, бити и међу верујућима, а у ствари бити без вере. Један уопште не мисли о вери, те је код њега уопште и нема, а други нешто и зна о вери и из вере, и тиме је задовољан; један криво тумачи веру, а други се сасвим непријатељски односи према њој. Па ипак, сви се убрајају у Хришћане, премда код њих нема ничег хришћанског. Уколико ти верујеш, испитај да ли су са твојом вером саобразна твоја oceћaњa и дела – тј. рухо душевно – због којих те Бог види одевеним или неодевеним за свадбу. Moгyћe је чак и добро познавати веру и ревновати за њу, а у животу служити страстима, тј. одевати се у срамну одећу грехољубиве душе. Код таквих је једно на речима, а друго у срцу. На језику је: „Господе, Господе! „, а унутра: „Изговори ме“. Размислите да ли сте у вери, и посебно, да ли сте у свадбеном руху врлина или у срамним дроњцима грехова и страсти.

Повратак на Свето писмо