Посланица Светог Апостола Павла Галатима, зачало 203 (2,16-20)
16. па знајући да се човек не оправдава делима закона него вером Исуса Христа, и ми поверовасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вером Христовом а не делима закона, јер се делима закона ниједно тело неће оправдати.” 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грешници, је ли онда Христос слуга греху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. а живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.
Јеванђеље Лука, зачало 35. (8,5-15)
5. Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. 6. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. 7. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. 8. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: „Ко има уши да чује, нека чује!” 9. А ученици његови питаху га говорећи: „Шта значи ова прича?” 10. А он рече: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. 11. А ова прича значи: Семе је реч Божија. 12. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога, да не верују и да се не спасу. 13. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају реч; и ови корена немају те за неко време верују, а у време искушења отпадну. 14. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. 15. А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу.” Ово говорећи повика: „Ко има уши да чује, нека чује!”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Господњи ученици су тргали класје, трли рукама и јели у суботу. Дакле, чињаху дела врло мало важна и по спољашњости и по суштини својој. Међутим, фарисеји нису издржали већ их укорише (Лк.6,1-2). Шта их је навело да поведу реч о томе? По спољашњости – неразумна ревност, а у суштини – дух оговарања. Тај дух се качи за све, и све представља у мрачном виду безакоња и погубности. Та немоћ је у већој или мањој мери, готово општа за људе који не пазе на себе. Речи се још и могу избећи, али од осуђивачких мисли ретко ко ће успети да се уздржи. Неко чучи поред срца и подстиче га на осуђивање. Оно почиње да точи осуђивање. У исто време оговарач је и сам спреман на рђава дела, чим га нико не види. Он непромењиво стоји у рђавом настројењу у сваком погледу. Изгледа да он зато и суди и осуђује да би осећање правде, које је погођено и пригушено у њему самоме, надокнадио нападима на друге, премда и неоправданим. Онај, пак, ко је правдољубив и који стоји у правди, зна како је тешко бити исправан на делу, а још теже у осећањима, те никада неће почети да осуђује. Он је пре готов да снисхођењем покрије не само мале него и велике преступе других. Господ није судио фарисејима који су оговарали, него им је снисходљиво објаснио да су ученици прибегли поступку који свако може лако да оправда, уколико га просуди како треба. И готово увек бива овако: расуди о поступку ближњег и наћи ћеш да он уопште нема онај тежак и ужасан карактер, који се нама приказивао на први поглед.
Повратак на Свето писмо
