Посланица Светог Апостола Павла Филипљанима, зачало 248 (4,10-23)
10. А обрадовах се врло у Господу што се најзад опет сетисте да се старате за мене, као што се и старасте али немадосте прилике. 11. Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. 12. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох; и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. 13. Све могу у Христу који ми даје моћ. 14. Ипак, добро учинисте што узесте учешћа у мојој невољи. 15. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповедања јеванђеља, кад изиђох из Македоније, ни једна ми Црква није учествовала у давању и примању осим ви једини; 16. јер ми и у Солун посласте и први и други пут за моју потребу. 17. Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на корист вашу. 18. А ја сам примио све и имам изобилно. Подмирен сам примивши од Епафродита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну угодну Богу. 19. А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству својем у слави, у Христу Исусу. 20. А Богу и Оцу нашему слава у векове векова. Амин. 21. Поздравите свакога светога у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.
Јеванђеље Лука, зачало 33. (7,36-50)
36. Мољаше га пак један од фарисеја да би обедовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, седе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која беше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и целиваше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад виде фарисеј који га је позвао, рече у себи: „Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грешница.” 40. И одговарајући Исус рече му: „Симоне, имам ти нешто казати.” А он рече: „Учитељу, кажи.” 41. А Исус рече: „Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити?” 43. А Симон одговарајући рече: „Мислим онај коме више поклони.” А он му рече: „Право си судио.” 44. И окренувши се жени, рече Симону: „Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има.” 48. А њој рече: „Опраштају ти се греси.” 49. И стадоше у себи говорити они што сеђаху с њим за трпезом: „Ко је овај што и грехе опрашта?” 50. А жени рече: „Вера твоја спасла те је; иди у миру.”
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Симон фарисеј поштује Господа и зове га код себе. Међутим, он се саблажњава, видевши да Господ без одбојности к себи пушта грешницу. Он почиње да мисли: Да је Он пророк… (Лк.7, 39). Због чега се тако десило? Због тога што се он сав обузео бригом око гошћења. Услед тог усрђа он је занемарио здраво расуђивање о Божијем поретку. Те две области – животна и духовна, својим својствима и законима нимало не личе једна на другу. Наш ум, међутим, суди управо по законима онога чиме је у највећој мери обузет. Према грађанским нормама, са јавном грешницом не треба општити. Симон тако и расуђује, заборавивши да покајање свакога чини чистим, и да грешнике равна са праведницима. Он мисли да грешници не приличи да буде присутна. Пошто је не тера, закључује он, Спаситељ сигурно и не зна ко је она. Од те мисли се одмах родила и друга: „Ако не зна, какав је Он онда пророк?“ Симон то није изрекао речима, већ је само помислио. Споља гледано, на њему и у његовој ревности, као добром домаћину, није дошло ни до какве промене. Међутим, Господ је видео његово срце, и по његовом срцу му и даје уразумљење. Он му је скренуо пажњу да је баш грешницима место око Њега, те да му је грешница, која је пришла срцем, у већој мери указала част него он који га је само угошћењем почаствовао. Оно што је спољашње, човека може довести до осећања самоправедности, које је непријатно Господу. Оно, пак, унутрашње увек човека држи при осећању његове непотребности пред лицем свезнајућег Господа.
Повратак на Свето писмо
