А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2.Пт.3,10). Лопов се прикрада по ноћи када га нико не очекује. Тако ће и дан Господњи доћи онда када га неће очекивати. Онај ко не чека Онога који долази, не спрема се за Његов дочек. Да и ми не бисмо направили такву погрешку, Господ је заповедио: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42). Међутим, шта ми радимо? Да ли стражимо? Да ли чекамо? Требало би да смо свесни тога, али нисмо. Смрт понеки још и очекује, али Дан Господњи – готово нико. И као да су у праву. Јер, оци и праоци наши су га очекивали и није дошао. Пошто и ми не видимо ништа због чега би се могло помислити да долази у наше дане, ни ми о њему не мислимо. Не мислимо и не чекамо. Зар ће, онда, бити чудно ако нас Дан Господњи затекне као лупеж. Бићемо тада слични становницима града којем је управник области најавио посету – данас, сутра. Они су га чекали један сат, па и два, чекали су и читав дан, а онда су рекли: „Он сигурно неће доћи“, и разишли се кућама. Но, чим су се они разишли и отишли на починак – ето њега. Тако ће и са нама бити. Чекали ми или не чекали, Дан Господњи ће доћи, и то без најаве. Јер, Господ је рекао: Небо и земља ћe пpoћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31). Зар није боље да чекамо, да не бисмо били затечени у неприправности. Јер, онда нас ни дарови неће мимоићи.
Повратак на Свето писмо