МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Велика среда
27.04.1837
Васкрс следећи
Божић следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Април 1837.
1   Субота
2   Недеља
3   Понедељак
4   Уторак
5   Среда
6   Четвртак
7   Петак
8   Субота
9   Недеља
10   Понедељак
11   Уторак
12   Среда
13   Четвртак
14   Петак
15   Субота
16   Недеља
17   Понедељак
18   Уторак
19   Среда
20   Четвртак
21   Петак
22   Субота
23   Недеља
24   Понедељак
25   Уторак
26   Среда
27  ▶ Четвртак
28   Петак
29   Субота
30   Недеља


Јутрења
Јеванђеље Јован зачало 41 од пола (12,17-50)
17. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. 18. Због тога му и изађе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење. 19. А фарисеји рекоше међу собом: „Видите како ништа не помаже. Ето, свет оде за њим.“ 20. А беху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. 21. Они, дакле, приступише Филипу, који беше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: „Господине, хоћемо да видимо Исуса.“ 22. Дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. 23. А Исус им одговори говорећи: „Дошао је час да се прослави Син Човечији. 24. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. 25. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни. 26. Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја, онде ће и слуга мој бити; и ко мени служи томе ће дати почаст Отац мој. 27. Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај. 28. Оче, прослави име своје!“ Тада глас дође с неба: „И прославих, и опет ћу прославити!“ 29. А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: „Анђео ми је говорио.“ 30. Исус одговори и рече: „Овај глас није био мене ради но вас ради. 31. Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље. 32. И када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи.“ 33. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умрети. 34. Народ му одговори: „Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавек; и како ти говориш да се Сину Човечијем ваља подигнути? Ко је тај Син Човечији?“ 35. А Исус им рече: „Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде.“ 36. „Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости.“ Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих. 37. Јер иако је учинио толика знамења пред њима, не вероваху у њега; 38. да се испуни реч Исаије пророка који рече: „Господе, ко верова проповеди нашој? И рука Господња коме се откри?“ 39. Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија: 40. „Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.“ 41. Ово рече Исаија када виде славу његову и говораше о њему. 42. Али и од старешина многи вероваше у њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге; 43. Јер заволеше више славу људску него славу Божију. 44. А Исус повика и рече: „Ко верује у мене, не верује у мене, него у Онога који ме је послао. 45. И ко види мене, види Онога који ме је послао. 46. Ја у свет дођох као светлост, да свако ко верује у мене не остане у тами. 47. И ко чује моје речи и не верује, ја му не судим; јер не дођох да судим свету, него да спасем свет. 48. Ко одбацује мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у посљедњи Дан. 49. Јер ја не говорих сам од себе, него Отац мој који ме посла, он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. 50. И знам да је заповест његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац.“

На 6. часу
Књига пророка Језекиља (2,3-10; 3,1-3)
3. И рече ми: сине човечји, ја те шаљем к синовима Израиљевијем, к народима одметничким, који се одметнуше мене; они и оци њихови бише ми невјерни до овога дана. 4. К синовима тврда образа и упорна срца шаљем те ја, па им реци: тако вели Господ; 5. И послушали или не послушали, јер су дом одметнички, нека знају да је пророк био међу њима. 6. И ти, сине човечији, не бој их се нити се бој њиховијех речи, што су ти упорни и као трње и живиш међу скорпијама; не бој се њиховијех речи и не плаши се од њих, што су дом одметнички. 7. Него им кажи речи моје, послушали или не послушали, јер су одметници. 8. Али ти, сине човечији, слушај што ћу ти казати, не буди непокоран као тај дом непокорни; отвори уста, и поједи што ћу ти дати. 9. И погледах, а то рука пружена к мени, и гле, у њој савијена књига. 10. И разви је преда мном, и беше исписана изнутра и споља, и беше у њој написан плач и нарицање и јаох.

1. И рече ми: сине човечији, поједи што је пред тобом, поједи ову књигу, па иди, говори дому Израиљеву. 2. И отворих уста, и заложи ме оном књигом. 3. И рече ми: сине човечији, нахрани трбух свој, и црева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и беше ми у устима слатка као мед.


На Пређеосвећеној Литургији
Друга књига Мојсијевa (2,11-22)
11. Прођоше дани многи, и порасте Мојсеј, и изиђе к браћи својој, синовима Израиљевим. Разумевши бол њихов, виде човека Египћанина бијућег неког Јеврејина од браће њехове, синова Израиљевих. 12. Обазревши се тамо и овамо, и никог не видев: убив Египћанина, сакри га у песку. 13. Изашавши следећег дана, виде два Јеврејина бијућа се, и рече неправдочинитељу: „Због чега бијеш ближњег свог?” 14. Тај му рече: „Ко те постави начелником и судијом над нама? Хоћеш ли ме убити, као што си јуче убио Египћанина?” Побоја се Мојсеј и рече: „Зар се дознаде ово?” 15. Узнаде фараон ово, и хтеде убити Мојсеја. Удаљи се Мојсеј од лица фараонова, и посели се у земљи Мадијамској; дошавши у земљу Мадијамску, седе крај студенца. 16. У свештеника Мадијамског беху седам кћери, напасајућих овце оца својег Јотора: дошавши, црпаху, док не напунише појила, да напоје овце оца својег Јотора. 17. Дођоше пастири, и отераше их. Устав Мојсеј, избави их, и нали им, и напоји овце им. 18. Вратише се Рагуилу, оцу свом. Он им рече: „Како сте тако брзо дошле данас?” 19: Оне рекоше: „Човек Египћанин нас заштити од пастира, и нали нам, и напоји овце наше.” 20. Он рече кћерима својим: „Где је он? И како тако остависте човека? Позовите га, да једе хлеба.” 21. Насели се Мојсеј код човека: и даде Сепфору, кћер своју, Мојсеју за жену. 22. Зачевши у утроби, жена роди сина, и нарече му Мојсеј име Гирсам, говорећи: јер сам дошљак у земљи туђој. Опет зачевши, роди сина другог, и нарече му име Елиезер, говорећи: Бог оца мојег помоћник је мој, и избави ме из руке фараонове.

Књига о Јову (2,1-10)
1. Одређеног дана, дођоше Ангели Божији страти пред Господом, и ђаво дође међу њима стати пред Господом. 2. И рече Господ ђаволу: одакле долазиш? Тада рече ђаво пред Господом: прошавши сву поднебесну, и обишавши сву земљу - дођох. 3. И рече Господ ђаволу: јеси ли опазио (мишљу твојом) слугу мог Јова? Нема таквог међу онима на земљи: човек незлобив, истинољубив, непорочан, Богопоштовалац, удаљујући се од сваког зла, и још се држи незлобивости: (иако Ми) ти рече уништити имање његово. 4. Одговори ђаво Господу, и рече: кожу за кожу, и све што има, даће човек за душу своју: 5. Али пошаљи руку Твоју, и дотакни се костију његових и тела његовог - да ли ће те благословити? 6. Рече Господ ђаволу: ево, предајем ти га, само душу његову сачувај. 7. Изиђе ђаво од лица Господња, и порази Јова гнојем љутим, од ногу до главе. 8. И узе Јов цреп да оструже гној свој, и сеђаше на гнојишту бан града. 9. И кад прође много времена, рече му жена његова: докле ћеш трпети говорећи: сачекаћу још мало времена, чекајући наду спасења мојег? Гле, погуби се са земље спомен твој, синови твоји и кћери, моје утробе болови и трудови, које залуд у болу донесох (на свет); ти сам у гноју црвном седиш, ноћујеш без крова (над главом), и ја се потуцам и служим, од места до места прелазећи, и од дома до дома, чекајући кад ће сунце заћи, да се одморим од труда и бола свог који ме снађоше; него речи реч неку Господу и умри. 10. Он, погледавши, рече јој: зашто си као безумна жена проговорила? Ако смо добро примили из руке Господње, зла ли нећемо истрпети? У свим овим догађајима, ништа не сагреши уснама својим Јов пред Господом (нити рече безумље за Бога).

Јеванђеље Матеј зачало 108 (26,6-16)
6. А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, 7. приступи му жена са алавастровом посудом скупоценога мира, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом. 8. А кад ово видеше ученици његови, негодоваше говорећи: „Чему ова штета? 9. Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. 10. А разумевши Исус рече им: „Што ометате жену? Она учини добро дело на мени. 11. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда. 12. А она изливши мирис овај на тело моје, учини то за мој погреб. 13. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповеда ово јеванђеље по свему свету, казаће се за спомен њен и ово што она учини." 14. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, 15. И рече: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?" А они му положише тридесет сребрника. 16. И од тада тражаше згодно време да га изда.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Св. Мартин исповедник, папа Римски. Постао папом 5. јула 649. год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у Цркви, сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу, молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, наједанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века“. Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655. год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347. год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру, исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.

Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
– Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи нећу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! –
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к’о планина стоји!

РАСУЂИВАЊЕ
„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб“, вели св. Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави“ говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? Зато што и велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост; а велики страх опет без љубави одводи очајању.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше питати: ко си ти?

БЕСЕДА
о личном опиту свију апостола

Што чусмо, што видјесмо очима
својима, што расмотрисмо и руке
наше опипаше… то јављамо вама. (I Јов. 1)

Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима које они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога нису они нашли него који је њих, тако рећи, изненадно нашао и спопао. Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање био је риболов – једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су ловили рибу, њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали, него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим колебањем прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута видели очима својим, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали. Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа. Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.
О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024