Назарећани нису поверовали Христу зато што је живео међу њима. Он у свом спољашњем изгледу није имао привлачну светлост и наочитост која би сама по себи изазивала уважење. „Ми знамо ко је он“, говорили су они. „Не може бити да у њему има нечег изузетног“ (Мт.13,54-58). И поред тога, Господ није решио да узме наметљиву спољашњост. Он сам је све време остајао крајње прост по спољашњости. И апостоли су се потом исто тако држали, а после њих и сви истинити њихови следбеници и подражаваоци. Због чега је то тако? Због тога што је немогуће пронаћи спољашњу светлост која би у потпуности одговарала светлости живота у Христу Исусу. И због тога се сматра да је боље држати се сасвим неугледне спољашњости, која собом неће препречавати унутрашње. Ко буде имао очи да види, нека одмах погледа на последње, не задржавајући своју пажњу на првоме. Свети апостол Павле се овако изразио: А ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7). Када бисмо видели каква су по спољашњости била лица која данас прослављамо и призивамо у молитвама – не бисмо веровали својим очима: до те мере су били прости. И данас, онај који познаје живот у Христу Исусу, напушта спољашњост и сав се окреће унутрашњем. Због тога прво отпада, а друго се узвишује и расте. Код многих чак бива да нико и не примећује унутрашњу светлост, па ни онај који је има. Јер, зло је око људско. Њему и не треба показивати оно што је истински добро, будући да му може шкодити.

Повратак на Свето писмо