МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица Педесетнице
Субота седмице седме
14.06.1829
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јун 1829.
1   Понедељак
2   Уторак
3   Среда
4   Четвртак
5   Петак
6   Субота
7   Недеља
8   Понедељак
9   Уторак
10   Среда
11   Четвртак
12   Петак
13   Субота
14  ▶ Недеља
15   Понедељак
16   Уторак
17   Среда
18   Четвртак
19   Петак
20   Субота
21   Недеља
22   Понедељак
23   Уторак
24   Среда
25   Четвртак
26   Петак
27   Субота
28   Недеља
29   Понедељак
30   Уторак

Дела светих апостола, зачало 51 (28,1-31)
1. И кад се избавише с лађе који бејаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта. 2. А мештани нам указиваху не мало човекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме. 3. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изиђе змија од врућине и уједе га за руку. 4. А када видеше мештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: „Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи." 5. А он отресе змију у ватру, и не претрпе никакво зло. 6. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише се и говораху да је он бог. 7. Око места пак онога бејаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана. 8. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцели га. 9. Када се пак то догоди, и други на острву који бејаху болесни долажаху, и исцељиваху се. 10. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно. 11. А после три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура. 12. И допловивши у Сиракусу, остасмо онде три дана. 13. А оданде обилазно приспесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле. 14. Онде нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим. 15. И тамошња браћа, начувши за нас, изиђоше нам у сусрет до Апијева трга и Три крчме. И кад их виде Павле, заблагодари Богу и охрабри се. 16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али Павлу се допусти да живи засебно с војником који га чуваше. 17. После пак три дана сазва Павле прваке јудејске. И кад се они скупише, говораше им: „Људи браћо, ја ништа не учиних против народа или обичаја отачких, а предан сам из Јерусалима као сужањ у руке Римљанима." 18. Они пак испитавши ме, хтедоше да ме пусте, јер се не нађе на мени ни једна смртна кривица. 19. Али кад се Јудејци успротивише, био сам принуђен да се позовем на ћесара, не као да бих имао свој народ за нешто оптужити. 20. Из тога разлога затражих да вас видим и поразговарам; јер због наде Израиљеве окован сам у ове ланце." 21. А они му рекоше: „Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или каже нешто зло о теби. 22. Уосталом, желимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да се свуда говори против ње." 23. И одредивши му дан, дођоше многи код њега у стан; њима је излагао сведочећи о Царству Божијем од јутра до мрака и уверавајући их о Исусу из Закона Мојсејева и из Пророка. 24. И једни вероваху ономе што он говораше, а други не вероваху. 25. А будући несагласни међу собом, почеше да се разилазе, док Павле рече једну реч: „Добро је казао Дух Свети преко пророка Исаије оцима нашим, 26. говорећи: 'Иди народу овоме и реци: Ушима ћете чути и нећете разумети, и очима ћете гледати и нећете видети. 27. Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцелим.' 28. Нека вам је, дакле, на знање да се незнабошцима посла ово спасење Божије; они ће и чути." 29. И кад он ово рече, отидоше Јудејци препирући се много међу собом. 30. А Павле остаде пуне две године у своме изнајмљеном стану, и примаше све који му долажаху, 31. проповедајући Царство Божије, и учећи о Господу Исусу Христу са сваком смелошћу и неометано.
Јеванђеље Јован, зачало 67 (21,15-25)
15. А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Напасај јагањце моје.” 16. Рече му опет по други пут: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Чувај овце моје.” 17. Рече му трећи пут: „Симоне Јонин, волиш ли ме?” Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: „Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим.” Рече му Исус: „Напасај овце моје.” 18. Заиста, заиста ти кажем: „Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтео; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш.” 19. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: „Хајде за мном!” 20. А Петар осврнувши се виде где за њима иде ученик кога Исус љубљаше, који се и на вечери наслони на прса његова и рече: „Господе, ко је тај који ће те издати?” 21. Видевши Петар овога, рече Исусу: „Господе, а шта ће овај?” 22. Исус му рече: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за мном.” 23. Онда изађе ова реч међу браћом да онај ученик неће умрети; али Исус му не рече да неће умрети, него: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?” 24. Ово је онај ученик који сведочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово. 25. А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин.

За упокој: Апостол зачало 163. (1. Кор. 15,47-57)
Јеванђеље Јован, зачало 21 (6,35-39)
35. А Исус им рече: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети. 36. Него вам рекох: и видели сте ме, и не верујете. 37. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истерати напоље. 38. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. 39. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у последњи дан."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети мученик Јустин Философ. Рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог Писма. Јустин поче читати Свето Писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити нити хришћанином назвати све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали. Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати поновo у Рим. Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

2. Свети мученик Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст. Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?“ – одговори свети Јустин: „Не мислимо него знамо“. После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.

3. Преподобни Агапит Печерски. Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.

Ко је Христов, тај за Христа гине,
Свети Јустин, бранитељ истине,
Силу Христа позна и изрече,
Неустрашно све царство обтече
Бранећ` праве, безбожне корећи,
Свему свету истином светлећи.
Он од града беше некрштених,
Где ‘но једном десет прокажених
Спасу Христу горко завапише,
Његовом се речју исцелише.
Сад и Јустин проказу од лажи
Силом вере Христове ублажи,
Као отац хришћане заштити,
Незнабоштва глупост разголити,
Царевима он истину збори —
Светлост беше док свећа догори,
Док му злице тело не узеше,
Душу у Рај ангели узнеше
Да на Небу као сунце сија
К`о му сија и Апологија,
Славећ’ име бесмртног Јустина
Свет учећи шта је то истина.

РАСУЂИВАЊЕ
Нико није толико бестидних клевета просуо на Христа Господа колико Јевреји. Њихов Талмуд кипти од злобе и пакости према Господу. Но све те ништавне клевете оповргава јеврејски најистакнутији историчар после Христа, Јосиф Флавије, рабин и научник, који је живео крајем првог столећа. Он пиште: „У то време живео је Исус, муж мудри, који се једва може назвати човеком због тога што је чинио чудесна дела – учитељ људи који су примали истину с радошћу. Он је привукао к себи много следбеника, како из Јудеја тако и из Грка. Он је био Христос. а и после тога када је Пилат, по достави наших најзнатнијих људи, осудио Њега на крсну смрт, ипак Га нису напустили они који су Га и раније љубили: Он се опет јавио њима жив трећи дан, како су божествени пророци предсказали о тим и многим другим делима, која се на Њега односе. И секта хришћана, тако по Њему назвата, постоји до дана данашњега.“ Тако је записао човек неверујући у Христа, но научник слободан од пристрасности и злобе.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно исцељење таште Петрове и то:
1. како Господ Исус узе за руку грозничаву жену, и пусти је грозница и служаше им,
2. како Господ може и мене исцелити од грознице страсти, тако да бих ја одмах могао исправити се и служити My духом свецелим.

БЕСЕДА
о томе шта је почетак мудрости

Почетак је мудрости страх Господњи. (Приче Солом. 1, 7)

Ако би неко знао број звезда на небу, и имена риба у мору, и збир траве у пољу, и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово га знање чини већим страшљивцем од пуке незналице.
Ако би неко могао погодити све помисли људске, и прорећи судбе људске, и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим, а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртном часу његова му мудрост неће светлети ни колико угарак без пламена, него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом.
Почетак је мудрости страх Господњи. Ко није правилно почео, како ће правилно дочети? Ко је од почетка пошао кривим путем, мора се вратити назад и ухватити правилан почетак, то јест корачити ногом на прави пут. Ко нема страха од Бога, тај не може имати љубави к Богу. Шта говоримо? Ко нема страха од Бога, тај нема вере у Бога. Највећи подвижници, самомученици, који су се по 40 или 50 година подвизавали дан и ноћ, до смрти су били испуњени страхом од Бога, а они, најбезгрешнији међу смртнима, вапили су на самртном часу: Боже, помилуј ме грешнога!
Страх од Бога је со целокупне побожности. Ако нема те соли, сва наша побожност је бљутава и млитава. Страх од Бога притеже бедра, опасује трбух, отрежњава срце, зауздава ум, бичује самовољу. Где је покајање без страха од Бога? Где смирење? Где уздржање? Где целомудрије? Где стрпљење? Где служба и послушност?
О браћо моја, пољубимо ову реч као свету истину: почетак је мудрости страх Господњи! О Господе свесилни, укорени страх Твој у срца наша. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024