Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: „Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста“, или: „Мени пост може да шкоди“, или: „Ја ћy да постим кад xoћy, а не у утврђене постове“. Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења – одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад – хоћеш нећеш – мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.
Повратак на Свето писмо