1. Св. апостол Тадеј. Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо, како туђе да примамо?“ И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском.

2. Св. муч. Васса, и деца њена: Теогније, Агапије и Пист. Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

3. Преп. Аврамије Смоленски. Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220. год.

4. Св. праоци Аврам, Исак и Јаков. Спомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји.


РАСУЂИВАЊЕ
Великодушно опраштање клеветницима и молитва за њих одлика је светитеља хришћанских, који све клевете против себе не приписују људима него демонима, главним подстрекачима сваке клевете као и свакога греха уопште. Свети Аврамије Смоленски би оклеветан код кнеза и епископа од неких завидљивих попова као варалица, мађионичар и лицемер. Клеветници тражаху ништа мање него да се он спали. И кнез и епископ повероваше клеветницима, и Аврамије би протеран из Смоленска и забрањено му чинодејство. За све време истраге и суђења Аврамије понављаше молитву св. Стефана првомученика: Господе, не прими им ово за грех (Дела 7, 60). Доцније се утврди, да су сви тужиоци Аврамијеви лагали и клеветали. Разјарени кнез хтеде љуто казнити клеветнике а владика одлучити их од цркве, но Аврамије свети паде на колена пред владиком и са сузама мољаше га, да им опрости. И не хте поћи у свој манастир нити почети поново чинодејствовати докле год његови клеветници не бише помиловани и пуштени.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Давида и Саула, човека с духом Божјим и човека без духа Божјега (I Сам. 18), и то:
1. како се Саул бојаше Давида због врлине његове, и како Давид у свему беше покоран Саулу;
2. како Саул притворно награђиваше Давида али га посла међу Филистејце да би погинуо.
3. како се увек одступник од Бога највише боји Божјег човека.

БЕСЕДА
о чудесном камену у Сиону

Ево, ја мећем у Сиону камен, за основ,
камен изабран, многоцен, крајеуголан,
честан, темељ поуздан; ко вјерује у њ
неће се постидјети. (Иса. 28, 16)

Овај чудесни камен, браћо, јесте сам Господ наш Исус Христос. Јер да је пророк мислио на обичан камен, не би спомињао веру у њега, иначе би он прорицао идолопоклонство. И код пророка Данила говори се о камену, који се одвали од брда и разби великог идола и порасте као гора велика, и испуни сву земљу (Дан. 2, 34). Пророчанство о камену код Данила је за незнабошце, а код Исаија за Јевреје. Господ Исус Христос је тај камен, који је постављен прво у основ свуколиког Божјег стварања јер Он је Слово Божје и словесност Божја; друго у основ Старога Завета као припремног, и треће у основ Новог Завета као завршног. Камен крајеуголан то јест камен најјачи и најтврђи, који везује и спаја друго камење и држи дуварове разних праваца у јединству и целини. Ако се посматра Господ Христос унутра у нама, Он је крајеуголни камен, који везује и спаја разне наше духовне способности у јединство и целину, тако да све дејствују у једном правцу, у правцу Бога и Царства Божјег. Ако ли се посматра Христос Господ у историји људској, Он је крајеуголни камен, који везује и спаја Јеврејство и незнабоштво у један дом Божји, у цркву Божју. Јер темеља другог нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос (I Кор. 3, 11), говори апостол Новога Завета у сагласности са пророком Старога Завета. Ко год је до сад веровао у тај Камен Спасења, није се постидео. Нити ће се икад ико постидети ко буде у њ веровао. Јер је тај камен темељ поуздан и ваистину камен изабран многоцјен и честан.
О Господе Исусе, Камену спасења нашега, укрепи веру у нама, свету и спасоносну веру у Тебе, јединога Спаситеља нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо