Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. „О како је то неутешно и страшно!“ За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.
Повратак на Свето писмо
