Саборна Посланица Светог Апостола Јакова, зачало 54 (3,1-10)
1. Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, 2. Јер сви много грешимо. Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело. 3. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо. 4. Ето и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. 5. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! 6. И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. 7. Јер сваки род звериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечему, 8. А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. 9. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. 10. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива.
Јеванђеље Марко, зачало 50. (11,11-23)
11. И уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом. 12. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладне. 13. И видевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не беше време смокава. 14. И проговоривши Исус рече јој: „Од сада нико не јео са тебе рода довека!” И слушаху ученици његови. 15. И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мењаху новце, и седишта оних што продаваху голубове. 16. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. 17. И учаше говорећи им: „Није ли писано: ‘Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку‘.” 18. И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили; јер га се бојаху; јер се сав народ веома дивљаше науци његовој. 19. И кад би увече, изиђе изван града. 20. А ујутру пролазећи видеше смокву где се осушила из корена. 21. И опоменувши се Петар рече му: „Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се. 22. И одговарајући Исус рече му: „Имајте веру у Бога. 23. Јер заиста вам кажем: „Ако ко рече гори овој: ‘Дигни се и баци се у море‘, а не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори, биће му што год рече.”
Охридски пролог
1.
Света мученица Јулијана и шест стотина тридесет мученика с њом. Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: „Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?“ Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.
2. Свети Петар Чудотворац, митрополит руски. Рођен у Волинској области, и у дванаестој години примио чин монашки. Био диван подвижник и иконописац. Основао манастир на реци Рати, и био игуман. И преко своје воље постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија. Као митрополит трпео доста од завидљиваца и јеретика. Управљао црквом осамнаест година као пастир добри и ревносни. За живота свога саградио себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају свете и чудотворне мошти. Упокојио се 1326. године и прешао у своју праву домовину.
3. Свети мученик Темистокле. Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.
Славна мајка Петра светитеља,
Када беше Петром бременита,
Сан уснила и у сну видела,
Како држи јагње на рукама,
Бело јагње c витким роговима,
Сред рогова дрво му прекрасно.
На дрвету миришљиво цвеће,
И пo цвећу плодови мирисни,
Свећама му гране искићене,
Светле свеће као сјајне звезде,
Па миришу небеским мирисом.
Сан се мајчин дивно остварио:
Јагње кротко Петра предобрази,
Рогови му – Петрово мужество,
Дрво красно – душа светитељска,
Шарно цвеће – множина врлина.
A плодови – дела милосрђа,
Свеће сјајне – вера у молитве.
Што се мајци у слици објави,
У Петру се показа на јави.
РАСУЂИВАЊЕ
Ка год се пење Царству Христовоме, мора наилазити на препоне. Те препоне су и многобројне и разнолике. Нарочито су опасна лукавства демонска. Зато сваки ревнитељ духовног живота мора бити особито опрезан, и не примати сваку светлу појаву из онога света као појаву божанску. Да се и враг може јавити као ангел светлости, то доказује и живот св. муч. Јулијане. Када ова света девица лежаше у тамници, јави joj се враг у светлости ангелској и поче је саветовати, да принесе жртву идолима, да је мучитељ не би више мучио. Устрашена Јулијана упита: „Ко си ти?“ Враг одговори: „Ангел сам Божји! Много се Бог o теби брине, зато ме и посла c поруком, да се покориш епарху, те да ти тело не буде мукама сатрвено; благ је Господ и опростиће ти то због немоћи твога израњављеног тела.“ Ужасну се мученица од ових речи и збуни се, па припаде c плачем на молитву Богу, да joj јави, ко је то што је говорио c њом. Тада joj дође глас c неба: „Храбри се, Јулијано, Ја сам c тобом, дајем ти власт и силу над оним који ти дође, и од њега самог узнаћеш ко је он.“ И ђаво би везан и приморан да призна, да је он онај исти, који Еву у Рају превари, који наговори Каина да убије Авеља, и Ирода да побије младенце витлејемске, и Јевреје да убију камењем Стефана, и Нерона да распне Петра стрмоглав a Павла да посече итд. И тако ова света девица, опасана силом Божјом, не даде се прелестити од злог духа, него га својом опрезношћу и топлом молитвом Богу победи.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам покајање Давидово и то:
1. како цар Давид не погреши докле би пастир и потчињени грађанин,
2. како згреши Богу као цар,
3. како одмах увиде свој грех, исповеди га и покаја се горко.
БЕСЕДА
о Илији пророку
Жив Господ сила, Бог Израиљев, пред којим стојим, неће бити ових година росе ни дажда докле ја не речем. (I Цар, 17, 1)
Страшно звуче ове речи за свако смртно уво, јер их човек изговори, човек подобострасан нама (Јак. 5, 17). Ви се питате, браћо, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући, добићете, рекао је, Спаситељ наш (Мат. 21, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо, и низводио огањ с небеса, и чинио друга чудеса моћна и страшна, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава, сва сила, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом, силом страшном, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог, да Илија умре, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња, целомудрена тела као дете, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас.
О Господе Живи, Боже пророка Твога Илије, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Повратак на Свето писмо