1. Преп. Исакије, Далмат и Фауст. Исакије се празнује још једанпут посебно (в. 30. мај). Свети Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Но када се у њему пробуди дух, он презре све светско, напусти свој чин, узе свога јединца сина Фауста, и с њим оде у предграђе Цариграда, у обитељ св. Исакија, где се обојица постригоше у иноке. Беше Далмат сав предан богоугодном животу, чему се радоваше старац Исакије. И када се Исакије приближи часу смртном, он постави Далмата за игумана место себе. Доцније се та обитељ по Далмату назвала Далматска. Далмат се предаваше посту понекад и до 40 дана. И постом победи невидљиву силу демонску. Участвовао на III Васељ. Сабору, и борио се против јереси Несторијеве. Угодивши Богу представио се мирно, у V столећу. Син његов Фауст подражаваше оца у свему, и после богоугодног живота сконча мирно у тој обитељи Далматској.

2. Преп. Козма шкопац. Монах из лавре Фаранске. Врло учен у Светом Писму. Толико је ценио дела св. Атанасија Великог, да је говорио ученику своме: „када чујеш какву реч из књига св. Атанасија, ако немаш хартије, на рубини је запиши.“ Под старост дође у Антиохију патријарху Григорију (†584), и ту сконча свој живот. Патријарх нареди, да се тело Козмино сахрани у манастиру Патријаршије. Један човек често долазаше на гроб Козмин, и чествујући светитеља мољаше се ту Богу. Упитан зашто то чини, он објави да је 12 година лежао узет, и да га је св. Козма исцелио.

3. Преп. Антоније Римљанин. Рођен у Риму 1086 год. од родитеља благочестивих и имућних. У то време одвоји се црква Римска од цркве Источне, и сви који осташе верни цркви Источној бише гоњени од клира Римског. Међу гоњенима беше и Антоније. Он раздаде све наслеђено имање, и замонаши се. На једној стени у мору стојећи подвизаваше се 14 месеци. Стена се међутим одвоји од свог основа и неким чудним промислом доплови водом до Новгорода. У Новгороду прими га архијереј Никита љубазно и поможе му подићи цркву Св. Богородице, где после би манастир. Поживе Антоније дуго као игуман тога манастира, и пројавив велику благодатну силу кроз чудеса многа, сконча мирно 1146 год. и пресели се у дворе Господње.

4. Св. Саломија мироносица. Мати св. апостола Јакова и Јована, жена Заведејева, а кћи Јосифа обручника Пресвете Богородице. Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила се бити међу првовесницима васкрсења Његовог.

РАСУЂИВАЊЕ
Свете душе су са великом приљежношћу читале Свето Писмо, удубљујући се у сваку реч, и стављајући себе пред огледало Речи Божје као пред Страшни Суд. Толика је била њихова приљежност у томе, да су неки подвижници предузимали далека путовања, да би дошли до неког духовног мудраца, који би им једну реч или једну изреку из Св. Писма протумачио. Тамо где је било могуће, то се постизало помоћу писама. Отуда су и остале читаве збирке писама светитеља, као што су били: св. Василије, Григорије, Златоуст, Исидор Пелусиот, Нил Синајски, и др. многи. Св. Козма замисли се једнога дана над речима Господа Исуса, када Он у Гетсиманији питаше ученике, да ли имају нож. И кад му ученици рекоше: ево овдје два ножа, Он им рече: доста је. (Лк. 22, 38). Па не могући сам себи објаснити те речи реши се Козма да иде преко пустиње у удаљену лавру, звану Пирга, знаменитом авви Теофилу, да га пита. Са великом муком доспе он до своје мете. И Теофил му објасни: „два ножа означавају чин двојаког богоугодног живота: делања и виђења, тј. труд и удубљење ума у богомислије и молитву. Ко има ово обоје, тај је савршен“.

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам неблагодарност Јевреја према Богу избавитељу и казну Божју (Судиј. 13), и то:
1. како синови Израиљеви опет чинише што је зло предГосподом;
2. како их предаде Господ у руке Филистејима за 40 год.;
3. како се неблагодарност једног ослобођеног народа према Богу ослободитељу и данас кажњава ропством под туђином.

БЕСЕДА
о неблагодарности људској невиђеној и међу скотовима

Во познаје господара својега и магарац
јасле господара својега, а Израиљ
не познаје, народ мој не разумије. (Ис. 1, 3)

Благодарношћу животиња најстрашније се изобличава неблагодарност људи. Кад во бесловесни зна ко му је господар, и кад магарац зна чије су јасле, из којих се храни, како словесни човек да не зна за Бога, свога Творца и Храниоца? Израиљ значи Боговидац. И сваки словесан човек треба, по словесности својој, да буде Боговидац, да зна Бога, да осећа присуство Бога, да служи Богу, као некад кротки и дивни Јаков. Но кад словесни човек, чије је све достојанство у познању Бога, не познаје Бога, то јест кад Боговидац постане слеп за Бога, онда се во и магарац уздижу достојанством над таквим човеком. Јер во без изузетка познаје господара свога, и магарац без изузетка познаје хранитеља свога, док код људи постоје изузетци, тј. постоје људи, и то често вође људи, који не познају Господара свога ни Хранитеља свога. Безбоштво је болест једино људи, у васцелој створеној васиони. Јер је побожност услов нормалности и здравља само за човека, но не и за животиње. Отуда безбожност није болест животиња него људи, авај само људи, само оних који су одређени да буду Боговидци, и који кад изгубе побожност, постају сиромашнији и од вола и магарца! То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјега.

О Боже кроткога Јакова, Израиља, просвећеног Боговидца, помози нам да одржимо достојанство своје човечанско. достојанство боговидца, и да у сваком дану и часу познајемо и признајемо с благодарношћу Тебе као Господара свога и Хранитеља свога. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо