МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица шеста – Светих Отаца Првог васељенског сабора
Понедељак седмице шесте
12.06.1804
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Јун 1804.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12  ▶ Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23   Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота

Дела светих апостола, зачало 39 (17,1-15)
1. Прошавши пак Амфипољ и Аполонију дођоше у Солун, где беше синагога јудејска. 2. И Павле по своме обичају уђе к њима, и три суботе расправљаше с њима о Писму, 3. разоткривајући и доказујући им да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да овај Исус, ког ја вама проповедам, јесте Христос. 4. И неки од њих се уверише, и придружише се Павлу и Сили, и од побожних Јелина мноштво велико, и од угледних жена не мало. 5. А Јудејци који не повероваше из суревњивости, узеше неке зле људе са улице, и сабравши гомилу узбунише град, и нападоше на кућу Јасонову, и тражаху да их изведу пред народ. 6. А кад њих не нађоше, одвукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске вичући: „Ови што узмутише цели свет дођоше и овде; 7. Њих је Јасон примио; и ови сви раде против ћесаревих заповести, говорећи да има други цар, Исус." 8. И смутише народ и старешине градске који ово чуше. 9. Али кад их Јасон и остали задовољише одговором, пустише их. 10. А браћа одмах ноћу послаше Павла и Силу у Верију; они стигавши, уђоше у синагогу Јудејску. 11. Ови пак беху племенитији од оних у Солуну; ови примише реч свесрдно, сваки дан истражујући Писмо, да ли је тако. 12. Тако вероваше многи од њих, и од угледних јелинских жена и од људи не мало. 13. А кад дознаше солунски Јудејци да Павле и у Верији проповеда реч Божију, дођоше и тамо бунећи и смућујући народ. 14. А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе онде. 15. А пратиоци доведоше Павла до Атине, и примивши заповест за Силу и Тимотеја да дођу к њему што брже, вратише се.
Јеванђеље Јован, 40. зач. (11,47-57)
47. Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. 48. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ." 49. А један од њих, по имену Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече им: „Ви не знате ништа; 50. нити помишљате да је за нас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне." 51. А ово не рече сам од себе, него будући првосвештеник оне године, прорече да ће Исус умрети за народ; 52. и не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно. 53. Од тога, дакле, дана договорише се да га убију. 54. А Исус не хођаше више јавно међу Јудејцима, него отиде оданде у крај близу пустиње, у град звани Јефрем, и онде борављаше са ученицима својим. 55. А беше близу Пасха јудејска, и многи из целе земље отидоше у Јерусалим пре Пасхе да се очисте. 56. Тада тражаху Исуса, и стојећи у храму говораху међу собом: „Шта вам се чини, да неће доћи на Празник?" 57. А првосвештеници и фарисеји беху издали заповест, ако ко дозна где је, нека јави да га ухвате.
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Преподобни Исакије исповедник. У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ, где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

2. Света Макрина. Баба светог Василија Великог. Беше дивна по уму и благочешћу своме. Ученица светог Григорија Неокесаријског чудотворца. У време Диоклецијана напустила дом свој и, са својим мужем Василијем, крила се по шумама и пустињама. Њихово имање буде конфисковано, но они нису за тим жалили. Лишени свега, осим љубави према Богу, они се настане у једној прастарој шуми, где проведу седам година. По Божјем Промислу козе су се спуштале с планине и давале се њима, и тако су се хранили. Скончали су обоје мирно у IV веку, после премногих страдања за веру Христову.

Исакије к’о пророк Илија
Врлином се слично сунцу сија,
Цара моли, цару прети зломе,
Што пркоси Богу великоме:
– O мој царе, на кога си уст’о
Царство твоје остануће пусто,
Што ратујеш са свевишњим Богом,
Прах и пeп’o под Његовом ногом!
C војском ходиш на љуте варваре
У своју се силу надаш, царе!
Сила твоја слична малом мраву,
Ko je c Богом, има силу праву.
У два рата кренула ти нога:
Против људи и противу Бога.
Све ћеш лако са људима бедним,
Ал’ мири сe c Богом непобедним.
Јерес бацај, Православље држи,
Јер ћe огањ љути да те спржи.
Огањ овде и огањ онамо,
Оба света изгубићеш срамно.
Цар не слуша свету опомену,
У рат пође, Бога не спомену.
У рат пође, из рата не дође –
Ко зли мирис Валент би и прође,
A Бог Цркву своју ослободи,
Исакије Раја се сподоби.

РАСУЂИВАЊЕ
Реч Божја је храна за душу. Реч Божја је и сила и светлост за душу. Ко чита реч Божју, тај даје души својој храну, силу и светлост. Ко год може, тај треба да чита реч Божју у Светоме Писму, a ко то не може, тај треба да слуша онога што чита. Сви светитељи истицали су корист од читања Светога Писма. Св. Серафим Саровски говори: „Душу треба снабдевати словом Божјим, јер је слово Божје, како вели Григорије Богослов, хлеб ангелски, којим се храни душа, гладна Бога. Но више свега треба читати Нови Завет и Псалтир. Од овога долази просвећивање разума… Врло је корисно читати слово Божје у самоћи, и прочитати сву Библију c разумевањем. За једно такво упражњење, изван других добрих дела, Господ даје човеку милост Своју и испуњава га даром разумевања. Када човек снабде душу своју словом Божјим, тада се испуњава разумевањем шта је добро a шта зло.“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам благодат Бога Духа Светога у тајни свештенства и то:
1. како та благодат освећује, просвећује и оспособљава човека за дужност пастирску и учитељску,
2. како она омогућава и опуномоћава свештеника за свршавање осталих тајни.

БЕСЕДА
о тајни рукоположења

И они помоливши се Богу метнуше руке на њих. (Дела Ап. 6, 6)

Полагањем руку својих на изабране верне, апостоли су посвећивали епископе, свештенике и ђаконе. Из овога се види да хришћанска вера није само учење него и сила. Није довољно само знати, него треба и силу имати. И није довољно само од људи изабран бити, него треба и од Бога потврђен бити. Да није потребна сила за свештеничко звање, не би потребно било ни полагање руку, него само учење из уста у уши. Полагање руку пак означава предавање права и низвођење силе на избранога. А сила је у благодати Божјој, која утврђује човека, освећујући га и просвећујући. Управо благодат је Божја та која учи, води, пастирствује, и тајнама крепи стадо Христово. Свештеник је сасуд те неисказиве, страшне и сведовољне силе благодатне. Благо оном свештенику који разуме, какве је драгоцености он постао ризница! Благо њему, ако га страх Божји не остави дан и ноћ до последњег издисаја! На земљи нема ни веће части ни веће одговорности од звања и службе свештеничке. Полагањем руку од стране епископа свештеник је дошао у везу са небесним вечним извором благодати и са влашћу апостолском. Он је тиме постао друг у благодати и саслужитељ свих православих свештеника од времена апостолског до данас: са великим јерарсима, са безбројним светитељима, исповедницима, чудотворцима, подвижницима и мученицима. Њега благоукрашава њихово достојанство, но њега бремени њихова заслуга, њихов пример, њихов укор.
О браћо моја, велика је и превелика служба пастира над словесним стадом Христовим. Он је дужан за све молити се Богу, но и сви верни дужни су молити се Богу за њега.
О Господе, Врховни Архијереје, подржи свештенике православне благодаћу Духа Твог Светога у снази, у мудрости, у чистоти, у ревности, у кротости, у свакој апостолској врлини. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024