Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење – имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта…

Повратак на Свето писмо