МК
Православни подсетник
Читање из Светог Писма
Седмица Педесетнице
Петак седмице седме
23.05.1801
Божић следећи
Васкрс следећи

Данас
Наредни дан
Претходни дан
7 дана: пре | после
Месец: пре | после

  Мај 1801.
1   Петак
2   Субота
3   Недеља
4   Понедељак
5   Уторак
6   Среда
7   Четвртак
8   Петак
9   Субота
10   Недеља
11   Понедељак
12   Уторак
13   Среда
14   Четвртак
15   Петак
16   Субота
17   Недеља
18   Понедељак
19   Уторак
20   Среда
21   Четвртак
22   Петак
23  ▶ Субота
24   Недеља
25   Понедељак
26   Уторак
27   Среда
28   Четвртак
29   Петак
30   Субота
31   Недеља

Дела светих апостола, зачало 50 (27,1-44)
1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије. 2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намером да пловимо у азијска места, отиснусмо се; с нама беше Аристарх, Македонац из Солуна. 3. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему. 4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто ветрови бејаху супротни. 5. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску. 6. И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу. 7. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне. 8. И с муком пловећи поред обале приспесмо у неко место које се зове Добра пристаништа, близу којега беше град Ласеја. 9. Па како прође доста времена и већ пловљење не беше без опасности, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле 10. Говорећи им: „Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше." 11. Али капетан више верова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим речима. 12. А пошто пристаниште не беше згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и северозападу. 13. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита. 14. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран ветар који се зове североисточњак. 15. И кад захвати лађу и она се не могаше ветру противити, препустисмо се валовима да нас носе. 16. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац, 17. који извукавши, употребише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху. 18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре. 19. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски. 20. А кад се ни сунце ни звезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, беше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти. 21. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: „Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету. 22. И ево сада вам саветујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе. 23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим, 24. Говорећи: 'Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом.' 25. Зато, људи, будите расположени, јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено. 26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво." 27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи. 28. И измеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измерише и нађоше петнаест хвати. 29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан. 30. А кад лађари гледаху да побегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве, 31. рече Павле капетану и војницима: „Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти." 32. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде. 33. А још пре свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: „Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши. 34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе." 35. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести. 36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну. 37. А у лађи беше нас душа свега двеста седамдесет и шест. 38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море. 39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са песковитом обалом, на коју решише, ако буде могуће, да извуку лађу. 40. И одвезавши котве пустише у море, и одрешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према ветру управише обали. 41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа. 42. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне. 43. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намеру и заповеди онима који могу пливати да први искоче и изађу на земљу, 44. а остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.
Јеванђеље Јован, 57. зач. (17,18-26)
18. Као што ти мене посла у свет, и ја њих послах у свет. 19. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. 20. Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: 21. Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. 22. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. 23. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш. 24. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света. 25. Оче праведни, свет тебе не позна, а ја те познах, и ови познаше да си ме ти послао. 26. И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима."
Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Охридски пролог
1. Свети апостол Симон Зилот. Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа, Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију, у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном.

2. Свети мученици Алфеј, Филаделф и Кирин. Браћа рођена, синови некога кнеза Виталија у јужној Италији. Дивни у благородству, силни у вери. Суђени због вере своје у Христа; вођени од једног судије до другог, од једног мучитеља до другог. Преведени у Сицилију, и тамо убијени, у време цара Ликинија. Алфеју језик одсечен. Од излива крви Алфеј умре. Филаделф сажежен на гвозденој леси, а Кирин у огњу. Њихове нетљене мошти пронађене 1517. године. Ова три брата јавили се светој Евталији. (в. 2. март)

3. Преподобна Исидора Јуродива. Живела у IV веку, и била монахиња у женском манастиру у Тавенисиоту. Правила се луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг. Радила је најпрљавије послове, хранила се сплачинама од судова, услуживала је све и свакога, и била презирана од свију и свакога. У то време открије ангел Божји великом подвижнику Питириму тајну о Исидори. Питирим дође у женски манастир, и кад види Исидору, он јој се до земље поклони. Тако и она њему. Тада сестре кажу Питириму, да је она луда. „Ви сте луде“, одговори Питирим, „а ова је већа пред Господом и од мене и од вас; ја само молим Бога, да мени да оно што је њој намењено на Суду Страшном!“ Тада се сестре застидеше и умолише и Питирима и Исидору за опроштај. Од тада сви почеше указивати Исидори почаст. А она да би избегла почаст од људи, одбеже из манастира, и умре незнано где, око 365. године.

4. Блажена Тајса. Беше Тајса богата девојка, хришћанка, у Мисиру. И реши се не ступати у брак, а имање раздаваше пустињским монасима. Када све имање потроши, она се преда развратном животу. Чувши за ово, пустињаци умоле авву Јована Колова, те овај дође у Александрију и почне плакати пред Тајсом. Када она чу да старац плаче због грехова њених, намах се покаја, остави и кућу и све, и пође у пустињу за светитељем. Једном ноћу, када она спаваше, а Јован на молитви стајаше, виде Јован где ангели са великом светлошћу сиђоше и узеше душу Тајсину. И сазнаде Јован да њено тренутно, но топло, покајање беше Богу угодније од дугогодишњег спољашњег покајања многих пустињака.

У пустињи подвижник Питирим
Бога моли, и сам ceбe пита:
Да ли у свет има њему равна?
Тад се ангел Божји појавио,
Питирима благо укорео:
– У мислима величаш се старче,
К’о да бољег у свем свету нема!
Хајде пођи, старче Питириме,
Хајде пођи да старицу видиш,
Исидору мниму јуродиву,
Да је видиш пa да се задивиш:
Она срце од Бога не дели,
Своје мисли све за Бога веже,
A не ка’ ти што си овде телом
A мислима у крајеве света!
Па да видиш све подвиге њене,
Да се стидом застидиш од жене!
И да мудрост Божију прославиш,
Што негује у корову руже!

РАСУЂИВАЊЕ
У једној својој молитви обраћа се свети Јефрем Сирин Богу овим речима: „У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш ти нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ja претрпео за вас… Шта сте ви претрпели за мене? – Шта ћу на ово рећи ја, окајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. A ja, лењиви, грешни, безакони, на што ћy ja указати? … Поштеди, Господе! Поштеди, милостиви! Поштеди, човекољупче!“

СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам дејство Бога Духа Светога на апостоле и то:
1. како Бог Дух Свети од малих чини велике,
2. како Он од страшљивих чини неустрашиве.

БЕСЕДА
о томе како праведник трпи поругу због речи Господњих

Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. (Јерем. 20, 8)

Ко се то руга пророку Божјем, носиоцу речи Божје, носиоцу силе и мудрости? Руга му се народ његов, и говори му: стрменит нам пут ти проповедаш; ако је и од Бога, ми не можемо ићи њиме, јер нам је сувише стрменит.
Ко се то руга трубачу гласа Господњега, када он труби на узбуну због пожара, који се пуши у даљини и приближава се граду? Ругају му се старешине народне, и говоре му: што не затвориш уста, било би и теби топлије и нама ведрије? То није пожар, што ти се чини, но магла од росе планинске!
Ко се то још руга н подсмева човеку Божјем, када он од Бога долази и вољу Божју објављује? Руга му се његова жена, и подсмевају му се његова браћа. Веле му: остављаш свој посао, који те храни, и идеш за туђим послом, који те понижава.
Ријеч ми је Господња на поругу и на подсмијех сваки дан. Тако је могао рећи пророк, тако апостол, тако мученик, тако сваки ревнитељ речи Господње и закона Господњега. Но ни поруга, ни подсмех никога од њих нису уплашили, нити од сведочења одвратили, нити с пута на странпутицу завели. Сав свет споља ругао им се и заједао их; но Господ их је крепио и веселио изнутра. И одоле Господ свету; и одолеше стога светитељи Божји ругачима својим и подсмевачима.
Господе свеблаги, укрепи и нас изнутра у срцу нашем, да нас не збуни поруга, и не смете подсмех света, имена Твојега ради. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Повратак на Свето писмо
▲ иди на врх стране ▲
© Микро књига 1984-2024